Naša saradnica Jela de Franèeski je zamolila Samantu Pauer, inaèe dobrog poznavaoca balkanskih zbivanja, da se osvrne na razlog zbog kojeg je odluèeno da se Sadamu Huseinu sudi na iraèkom sudu, a Slobodanu Miloševiæu pred meðunarodnim tribunalom.
Samanta Pauer:Mesto i sud na kojem se sudi optuženima za kršenje meðunarodnog humanitarnog prava odreðuje se na osnovu nekoliko kriterijuma. Prvo, sudski proces mora da bude efikasan. Pomenuti proces takoðe mora da bude podjednako pravedan prema optuženom i žrtvama. Treæe, standardi koje takvo suðenje treba da zadovolji jesu pravne pouke koje doprinose dugoroènom uèvršæivanju vladavine zakona u svetu. Sadam Husein, kome se sudi na iraèkom sudu, predstavlja sluèaj da ljudi koji su bili žrtve torture njegovog režima, dobijaju priliku da mu i presuðuju. Naravno, postoji rizik da to suðenje neæe biti pravedno jer odražava takozvanu “pravdu žrtve”. Suðenje Miloševiæu u Hagu je, s druge strane, manjkavo upravo zato što se odvija daleko od mesta zloèina i samih žrtava. Za ljude u Bosni, Hrvatskoj i samoj Srbiji dogaðaji u Hagu su isuviše udaljeni od njihovog svakodnevnog života na koji gotovo i da ne utièu. Mnogi, takoðe, smatraju da suðenje Miloševiæu odražava “pravdu pobednika,” odnosno NATO-a koji je porazio sprske snage u Bosni i na Kosovu. Takvo mišljenje podstièe i percepciju da je Haški tribunal oruðe Zapada. Meðutim, lièno ne verujem da bi suðenje Miloševiæu na domaæem sudu moglo da ispuni dva važna kriterijuma: da pravda bude zadovoljena sa stanovišta žrtve i da proces posluži kao pouka o nužnosti vladavine zakona.
Glas Amerike:Miloševiæu je pošlo za rukom da ponovo uspori tok suðenja, jer odbija da saraðuje sa svojim novo-postavljenim braniocem. Suðenje bi moglo i dalje da se oteže. Gde je tu efikasnost?
Samanta Pauer:Sumnjam da je vaše gledaoce imalo iznenadilo što se Miloševiæ još jednom pokazao vrlo spretnim u nadigravanju advokata, diplomata, meðunarodnih institucija. Odbijanjem branioca i svojim prekidima suðenja, postigao je dve stvari: otegao je sudski proces do te mere da se još uvek ne može predvideti kada æe suðenje biti završeno, a zatim je stvorio utisak da sudski proces nije sasvim pravedan prema njemu, iako se Haški sud na najstrožiji naèin pridržava propisane procedure. No, Miloševiæ je uspeo svojim koèenjem suðenja da stvori, smatram neopravdani, utisak ne samo u Srbiji nego i kod nekih na Zapadu da nešto nije kako treba u Hagu. Mislim da je od poèetka nastojao da stvori utisak da Hag nije pravedan prema njemu.
Glas Amerike:Šta dalje?
Samanta Pauer:Sud æe morati da ostane èvrst. Miloševiæ je imao priliku da dobije odliènu odbranu, izašlo mu se u susret u svemu što je tražio. Takoðe se ne sme izgubiti iz vida da su protiv njega izneti više nego uverljivi dokazi o krivici. Lièno ne sumnjam da æe biti proglašen krivim za teške zloèine protiv èoveènosti i humanitarnog prava. Jedino ostaje pitanje da li æe biti proglašen krivim za genocid. Tužilaštvu nije bilo ni malo lako da dokaže njegovu direktnu komandnu odgovornost za zloèine poèinjene u Srebrenici i severnoj Bosni. Mada je izgledalo da æe to moæi lako da se dokaže, Miloševiæ se pokazao veštim u prikrivanju sopstvenih tragova. Ukoliko bude osloboðen krivice za genocid, to bi verovatno bilo veliko razoèarenje za bosanske Muslimane. No, uverena sam da æe Miloševiæ biti proglašen krivim za izuzetno teške zloèine i da æe ostatak života provesti u zatvoru. Ukoliko on zaista ne bude proglašen krivim za genocid, žrtve Srebrenice bi mogle da poveruju da su njihova stradanja zaboravljena.
Glas Amerike:Karadžiæ i Mladiæ su i dalje u begstvu. Kako to ocenjete?
Samanta Pauer:Èinjenica da su Karadžiæ i Mladiæ i dalje na slobodi samo je još jedan dokaz onog što smo videli u ratu. Meðunarodne sile brinu samo toliko koliko je potrebno da se pruži humanitarna pomoæ i uspostavi meðunarodni tribunal. Meðutim, te iste sile ne žele da preuzmu nikakav rizik da bi se pred lice pravde izveli glavni vinovnici zbog kojih je sud uspostavljen. SFOR æe uhvatiti haškog optuženika koji nabasa na njegov kontrolni punkt i zapadne vlade æe vršiti pritisak na lokalne vlasti da hvataju zloèince, ali ništa neæe preduzeti ako lov na Karadžiæa i Mladiæa predstavlja bilo kakvu znaèajniju opasnost. Stoga, ljudi koji su i tokom rata slušali kako meðunarodna zajednica brine za njihovu sudbinu, ponovo mogu da se osvedoèe da je ta zabrinutost ogranièena što nije ništa novo u istoriji diplomatije Zapada. Preostaje, naravno, nada da æe pritisak Zapada na lokalne vlasti uroditi plodom, odnosno da æe sami narodi doæi do taèke da ne žele više da budu taoci osoba koji su u njihovo ime poèinili zaista najteže zloèine.