Dž.S.: Preostala su tri-èetiri pitanja koja treba rešiti u odnosima izmedju SAD i Srbije i Crne Gore. Prvo i najvažnije je da se olakša proces bolje i brže intergracije te zemlje u zapadne i medjunarodne institucije. Kada pogledate sadašnju situaciju na Balkanu, uoèiæete neku vrstu “crne rupe”, odnosno Srbiju i Crnu Goru, kao rezultat brojnih problema i ratova tokom protkelih 10-15 godina. U amerièkom je interesu da se ta “crna rupa” odstrani i da Srbija i Crna Gora postane puni partner Sjedinjenih Država na Balkanu, a da Vašington olakša taj integracioni proces. Pored toga, još nije rešeno pitanje Kosova. Ne verujem da bi Kosovo trebalo zapostaviti i prepustiti ga iskljuèivo akademskim prepucavanjima o “standardima pre statusa”. Ujedinjene nacije bi veæ sada trebalo da postave kljuèno pitanje i da odgovore: da li mogu da nagradjuju agresiju i nasilje na Kosovu. Mislim da bi odgovor trebalo da bude negativan. Treæe pitanje se odnosi na saradnju Srbije i Crne Gore sa Haškim tribunalom. Sjedinjene Države bi želele da širok spektar srpskih politièkih lidera saradjuje sa Vašingtonom i Haškim sudom, ne zato što se smatraju obaveznim, veæ kao put ka katarzi i progresu Srbije, spovodjenju reformi i odbacivanju grešaka iz prošlosti.
B.M.: Kakva je moguæa uloga Srbije i Crne Gore na regionalnom politièkom i ekonomskom planu i šire, u Evropi?
Dž.S.: Od kako su poèeli balkanski ratovi, ranih 1990-tih, mi u Vašingtonu postali smo svesni da je tokom hladnog rata Jugoslavija bila zemlja koja je imala najimpresivniji tržišni sistem u poredjenju sa drugim zemljama Varšavskog pakta i održavala je, uopšte uzevši, dobre ekonomske odnose sa Sjedinjenim Državama i Evropom. Reè je o dobro obrazovanom i relativno iskusnom proizvodnom sektoru u Srbiji, u domenu slobodnog tržista i tehnièke ekspertize. Da li bi Srbija i Crna Gora mogla da ponovo postane ekonomska lokomotiva Balkana otvoreno je pitanje. Glavni problem je u tome što Sjedinjene Države smatraju tu zemlju politièki nestabilnom. Za sada imate kompaniju “Ju-es stil” u Srbiji , ali potrebno ih je daleko više. Ako uzmete u obzir proizvodne kapacitete industrije, finansijske usluge i drugo, ta zemlja bi mogla da bude stvarni ekonomski pratner Sjedinjenih Država, ali treba razraditi pristup amerièkom tržistu, ponuditi robu koja bi se plasirala na ovo tržište i, što je najvažnije, uspostaviti dugoroènu politièku stabilnost, sprovesti istinske reforme i projektovati stabilnost, odnosno osigurati da promene u toj zemlji budu trajne.
B.M.: Da li po vašem mišljenju postoji opasnost od terorizma na Balkanu?
Dž.S.: Opasnost od terorzima postoji. Tokom rata u Bosni i Hercegovini, hiljade mudžahedina stigle su u tu zemlju sa zadatkom da promovišu funadmentalistièki islam. Da su u tome uspeli to bi naškodilo ne samo Bosni i Hercegovini, veæ i Balkanu i Evropi. Ostaci tih mudžahedina još uvek su u tom reigonu. Na sreæu, do sada ti ekstremisti nisu isplivali na površinu u toj zemlji, niti su se proširili u susedne zemlje. Ako se seæate, bivši amerièki sekretar za odbranu, Vilijam Koen, otkazao je 1999. godine svoju posetu Albaniji iz bezbednosnih razloga, odnosno zbog prisustva Al Kaide. Od tada smo oèevici nasilja i terorizma ne samo na Balkanu veæ širom sveta. Same Sjedinjene Države imaju interni problme sa terorizmom, poèevši sa incidentom u Oklahoma sitiju, 1995., do napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 1993. i 2001. Mi moramo da razradimo najbolja rešenja za maksimalno smanjenje opasnosti od terorizma, ovde i širom sveta. Ne verujem da je na Balkanu sada akutna opasnost od Al Kaide ili Vahabista, ali u Evropi postoji moguænost sjedinjavanja ambicija terorista i organizovanog kriminala, ne radi realizacije nekih politièkih ambicija veæ radi profita. Šta da se uradi, recimo, ako bi sadašnji krijumèarski kanali preko Balkana, za šverc droge iz Avganistana u zapadnu Evropu, poèeli da se koriste za prenos hemijskog ili biološkog oružja. To su stvarne bezbednosne opasnosti, koje æe Sjedinjene Države nastojati da eliminišu saradnjom sa Beogradom i drugim zemljama na Balkanu i u Evropi.