Dok je rat divljao u Bagdadu i njegovoj okolini, amerièki bombarderi su ciljali na mesto na kojem se sumnjalo da se krije Sadam Husein, u jednom bogatom kvartu glavnog grada. Bomba je uništila dve kuæe, ali Sadam Husein nije bio u njima. Bio je to 7. april, dan koji je iz korena potresao svet Abdela Masiaha Salema Šakera.
Deset minuta pre bombardovanja bio sam kod kuæe, ali sam izašao jer sam branio svoju zemlju i otišao na dužnost dobrovoljca.
Šaker je èuo eksploziju. Nekoliko minuta nakon toga, jedan prijatelj je došao da mu kaže da mu je kuæa uništena i da su u tom napadu ubijeni njegova žena dvoje dece, neæaka i èetvoro gostiju. Ironièno je to što kuæa nije ni pripadala njemu veæ njegovom šefu, koji je napustio zemlju i prepustio mu, navodno, bezbednije pribežište. Šaker kaže da ponekad svaki dan ide na to mesto i seæa se svoje porodice, jer zapravo i ne zna na koje bi drugo mesto mogao da ode. Medjutim, za mnoge druge Iraèane, zbacivanje Sadama Huseina je stvorilo nove prilike. 34-godišnji šiit Abdel Fatah al Idrisi kaže da mu je invazija koalicionih snaga pružila novi životni cilj. Izgubio je desetine èlanova porodice u Sadamovim pogromima tokom osamdesetih, kad je bivši iraèki diktator ubijao sve osumnjièene sledbenike šiitskog rukovodstva u susednom Iranu. Neposredno nakon Sadamovog pada bivši iraèki zatvorenici su osnovali centar i sakupili desetine hiljada dokumenata iz arhive tajne policije sa imenima obiènih Iraèana koji su zauvek nestali u Sadamovim zatvorima. Idrisi prièa da je napustio svoj posao u tekstilnoj industriji da bi pomogao svom bratu da rukovodi tim centrom u kojem rade dobrovoljci:
”Izgubili smo najlepše dane naše mladosti pod Sadamovim režimom. Šta je prednost života danas sa dobrom platom i dobrim poslom? Moramo pomoæi onima koji su prepatili toliko mnogo da saznaju da li su èlanovi njihovih porodica živi ili pogubljeni.“
U prvim danima nakon otvaranja pomenutog centra prošlog aprila, hiljade majki, oèeva, braæe, dece i rodjaka prepunili bi prostorije centra tražeæi infromacije o svojim bližnjim. Idrizi prièa da je sve bilo prilièno haotièno. Danas je potraga organizovanija. Volonteri prikupljaju kompjuterizovanu bazu podataka. Širom zemlje uspostavljeno je nekoliko ispostava kako ljudi ne bi morali da putuju u Bagdad tražeæi pomoæ. Idrisi kaže da je centar pomogao desetinama hiljada Iraèana da saznaju sudibinu svojih voljenih. On medjutim, dodaje da æe biti potrebne godine da se taj posao završi:
”Pod Sadamovim režimom 250 hiljada ljudi je radilo u bezbednosnim službama kako bi sredili te dosijee. Mi stoga ne možemo završiti taj posao za nekoliko meseci ili godinu dana. Sredjeno je tek možda 10 posto dokumentacije.“
Idrisi kaže da je spreman da radi koliko je god potrebno da se taj posao završi. Poput mnogih Iraèana, on pokušava da pronadje naèin da se razraèuna sa brutalnom prošlošæu svoje zemlje i pomogne u oblikovanju njene buduænosti.