Na listi prioriteta predsednika Kvašnjevskog nije bila samo potvrda prijateljskih odnosa izmedju Varšave i Vašingtona nego i pokušaj da izdejstvuje znatno poveæanje amerièke vojne pomoæi, udeo poljskim firmama u obnovi Iraka i ukidanje viznog režima Poljacima koji poseæuju SAD. Od svega navedenog, postigao je da Vašington -- umesto ðpriželjkivanih 300 miliona -- obeæa 66 miliona dolara direktne vojne pomoci. A to je nedovoljno, zakljuèuju poljski mediji, ukazujuæi da je Poljska uputila u Irak 2500 svojih vojnika i da je proamerièki stav stvorio Poljskoj probleme u Evropskoj uniji. Sliène zamerke su èuju iz drugih istoènoevropskih zemalja. Medjutim, Daniel Hamilton, direktor Centra za transatlanrske odnose pri univerzitetu Džons Hopkins, kaže da strateško savezništvo sa Amerikom ne bi trebalo da bude povezano sa pitanjima kao što su vize i povlašæeni položaj u trgovinskoj razmeni:
” Sve to zvuèi kao sitnièarenje. SAD su tokom proteklih 50 godina mnogo uèinile za te zemlje i predvodile nastojanja za proširenje NATO-a posle hladnog rata. Senat je preuzeo najozbiljniju obavezu koju jedna zemlja može da preuzme -- a to je da pritekne u pomoæ u sluèaju napada. Zar se išta više može tražiti u smislu reciprociteta“?
Neki analitièari smatraju da zemlje istoène i centralne Evrope s pravom traže veæu pažnju Amerike jer se priroda njihovog savezništva sa Amerikom radikalno promenila posle teroristièkih napada na SAD. U Iraku su sa Amerikancima ne samo Poljaci, nego i Bugari, Madjari, Rumuni, Slovaci i drugi. Viši saradnik u Karnegijevoj zadužbini za medjunarodni mir, Anatol Livin, smatra da Amerika greši kad podršku Istoène Evrope uzima zdravo za gotovo verujuæi da æe evropska zahvalnost za pobedu u hladnom ratu obezbediti i trajnu podršku.
“ Mislim da Vašington zaboravlja da je svojevremeno èlanstvo u NATO-u izgledalo samo kao dobit. Ali, pokretanjem rata u Iraku, davanjem kljuène uloge NATO-u u Avganistanu, i u svetlu novih ratova na Bliskom istoku u buduænosti -- èlanstvo u NATO-u nije više besplatno, i nije više nešto èemu se žitelji centralnoevropskih zemalja preterano raduju“.
Profesor Džon Micgil sa njujorškog univerziteta Kolumbija, smatra da æe se Varšava, Budimpešta, Bukurešt i Prag zamisliti nad pitanjem koliki teret nosi njihov vojni budžet zbog prijateljstva sa Vašingtonom; dok profesor Hamilton smatra da se tom problemu mora argumentovano priæi u dijalogu sa Amerikancima.
“ Kako to Amerikanci vole da kažu -- ovo je možda najotvorenije društvo na svetu, tako da, ako neko želi veæi uticaj ili veæu pažnju, onda je potrebno da dodje ovde i Amerikancima sve to obrazloži, umesto da se žali”.
Šta bi istoènim Evropljanima dalo veæi uticaj u odnosima sa SAD? Profesor Micgil smatra da bi Amerikanci evropskog porekla mogli da budu efikasni lobisti, kao što je to veæ bio sluèaj u prvoj fazi proširenja NATO-a. Anatol Livin iz Karngeijeve zdužbine smatra da bi bilo dobro da te zemlje na spoljnopolitièkom frontu balansiraju izmedju interesa Amerike i Evropske unije.
“To ne znaèi bespogovorno prihvatanje, recimo, francuske vizije Evrope. Ali kad se pregovara, traži uticaj i mesto pod suncem, svakako je potrebno da se ima što više opcija i aduta. Mislim da su se neke centralno evropske zemlje u samom startu odrekle mnogih svojih aduta“.
Za sada, izgleda da zemlje koje Vašington hvali kao izdanke ”nove“ Evrope žele samo da SAD sa njima postupaju kao sa ozbiljnim partnerima, i da im poklone veæu pažnju. Te zemlje neæe u doglednoj buduænosti krenuti anti-amerièkim pravcem. Ali, polako stasava nova generacija istoènih Evropljana, generacija koja se ne seæa hladnog rata i koja je manje inklinirana da idealizuje Ameriku. Era bezuslovne podrše Americi od strane bivših komunistièkih zemalja približava se možda kraju, a to je -- kažu analitièari -- još jedna karakteristika jedinstvene Evrope koja æe možda Americi stvarati probleme.