Linkovi

Uèestali napadi na Iraèane - 2003-11-25


”Spoznaj neprijatelja svoga“ drevna je uzreèica, ali u Iraku je izgleda teško odgonentnuti ko je prijatelj, a ko neprijatelj. Teško je utvrditi obim antiamerièkih snaga u Iraku koje vrše sve uèestalije napade. Prema nekim procenama te snage ukljuèuju izmeðu pet hiljada tvrdokornih pristalica svrgnute partije BAAS do sto hiljada dobro uvežbanih gerilaca. Da li je reè o ratu neogranièenog trajanja, ili akciji manjih razmera? Saradnik Glasa Amerike Ed Vorner potražio je odgovore na ta pitanja u razgovoru sa nekolicinom visokih amerièkih vojnih analitièara:

Želite da saznate šta se taèno dogaða u Iraku? Vratite su 2 i po hiljade godina unazad, preporuèuje Milt Birden, bivši direktor tajnih operacija Centralne obaveštajne agencije - CIA - i koautor sa Džemsom Rizenom knjige “Glavni neprijatelj” u kojoj se razmatraju poslednje godine Hladnog rata. Birden je u nedavnoj kolumni u “Njujork tajmsu” citirao kineskog mudraca Suna Tsua koji je u svom delu “Umetnost rata” nabrojao osnovna pravila organizovane pobune. Birden tvrdi da se Tsuovih saveta drži amerièki neprijatelj u Iraku. Prvo pravilo je napadni saveznike, kao što su Jordan, Italija, Ujedinjene Nacije, Crveni krst. Kada se onu povuku, sledi drugo pravilo: iznurivanje glavnog neprijatelje taktikom gerilskih napada.

Kada poznaješ sebe i neprijatelja, pobeda je osigurana - kaže Sun Tsu. Nevolja je, meðutim, što Amerikanci nedovljno poznaju svog neprijatelja i neretko ga potcenjuju smatra Birden:

“Možda smo u zabludi kada kažemo da su jedini neprijatelji tvrdokorni baasisti, kriminalci i nasilnici. Naravno da su ti elementi prisutni, ali koliko god da su zli moram priznati da postižu uspehe zahvaljujuæi tome što primenjuju strategiju uspešne pobune,” kaže Birden.

Pobune koje imaju podršku u narodu obièno uspevaju, ukazuje Birden, dok preimuæstvo u oružju i broju vojnika nisu garancija uspeha:

“Ukoliko otpor postane narodni ili se islamisti udruže sa nacionalistima,“ kaže on, ”odnosno ako se na oružje podignu mladiæi iz obiènih porodica -- èak onih koje su mrzele Sadama Huseina -- zato što žele da vrate svoju zemlju, tada nastaju velike teškoæe, jer u poslednjih 50, možda 100 godina, nije se dogodilo da nacionalni bunt bude poražen.”

Istina je da iza napada na amerièke trupe stoje razlièite grupe, priznaje Džek Spenser, viši politièki analitièar za vojna i bezbednosna pitanja u vašingtonskoj Fondaciji Heritidž. No, Spenser smatra da baasisti, pripadnici Al Kaide i strani džihadisti nemaju drugu strategiju do vršenje napada kada se ukaže prilika:

“Ne smatram da ti elementi saraðuju u smislu dubinskog planiranja i tome slièno. Njihov jedini zajednièki cilj je neuspeh koalicionih snaga u Iraku Svi oni imaju istu taktiku, koja je u suštini terorizam. To se ne može održati na duži rok, jer ih Iraèani ne podržavaju u tome,“ smatra Spenser.

Amerièki komandanti se meðusobno spore o neprijateljskoj strategiji. Komandant 82. vazdušnodesantne divizije, general potpukovnik Èarls Svonek, u intervjuu za “Vašington post” naveo je da intenzitet i sofisticiranost akcija, zajedno sa izdašnim zalihama oružja i sredstava, ukazuju na to da je pobuna možda bila planirana još pre poèetka rata. Meðutim, komandant amerièkih snaga na Bliskom Istoku, general Džon Abizaid smatra da nekompetentni režim Sadama Huseina nije bio u stanju da isplanira nikakvu pobunu.

Skot Riter, bivši vojni inspektor Ujedinjenih nacija u Iraku upozorava da su brojevi važni. Po njegovim reèima, Sadamova Nacionalna garda od 25 hiljada lojalnih boraca odustala je od borbe u ratu i rasula se po unutrašnjosti da bi saèekala novu priliku:

“Oni su se vratili u svoja sela im sada obezbeðuju ljudstvo za pružanje otpora. To su potencijalnih 100.000 boraca.“ kaže on. ”Pobuna je široko rasprostranjena sa dubokim korenima i postaje sve jaèa. Veliki broj ljudi, koji nisu Sadamove pristalice, sada jednostavno èeka da vidi kako æe dalje teæi amerièka okupacija zemlje”.

Pobunjenici imaju više nego dovoljno oružja. Vojni inspektori Ujedinjenih nacija, zajedno sa Riterom, nisu pronašli oružje masovnog uništenja, ali su zato otkrili planove za pravljenje raznih ruènih eksplozivnih naprava od kojih sada stradaju amerièki vojnici u Iraku. Riter te naprave naziva zastrašujuæim za patrole amerièkih vojnika. U nedavnom tekstu objavljenom u listu “Krišèen sajens monitor”, Riter je opisao kako je naišao na iraèke agente koji su sprovodili tajnu obuku za pravljenje eksplozivnih naprava i automobila - bombi. U jednoj odaji velièine gimnastièke sale, Riter je našao mape kuæa u raznim èetvrtima zajedno sa dosijeima o stanarima koji bi bili idealna meta odmazde. Riter je dalje naveo da su lojalisti bivšeg režima do detalja upoznati sa svakom od èetvrti u Bagdadu i izvan njega. Bez obzira što nisu imali oružje masovnog uništenja, oni poseduju dovoljno oružja kojim mogu da uzvrate na napad, kaže Riter:

“Našao sam eksplozivne naprave koje je režim Sadama Huseina upotrebljavao protiv svojih neprijatelja. Sjedinjene Države su sada neprijatelj režima, i režim æe upotrebiti sve moguæe oruðe da bi preživelo. Nismo ga pobedili,” smatra on.

Riter takoðe kaže da je obavestio amerièke vlasti o pronaðenim eksplozivnim napravama, ali da niko nije bio zainteresovan. Po reèima èlana senatskog odbora za obaveštajna pitanja, demokratskog senatora Boba Grehema, takve informacije bi najèešæe bile odbacivane kao nevažne.

No, postavlja se pitanje kako je najbolje da se uzvrati na sadašnje teškoæe u Iraku? Bivši funkcioner CIE Milt Birden, koji je doprineo isterivanju Sovjeta iz Avganistana, kaže da nema pravi odgovor. Lako je kritkovati kaže on:

“To je kao da se automobil survava sa litice, a ja kritikujem vozaèa, koji me pita: “Dobro šta mi predlažeš?”

Birden sumnja da rešenje leži u boljim obaveštajnim podacima, do kojih se, inaèe, veoma teško dolazi. Sovjeti su mogli da se uvere u to u Avganistanu. Najbolje bi bilo da se veæi broj zemalja angažuje u Iraku, kako Sjedinjene Države više ne bi bile jedini okupator i najveæa meta napada, smatra Birden.

Džek Spenser je optimistièniji. Po njegovom mišljenju koalicija ima dovoljno vojnika i odgovarajuæu taktiku za konaènu pobedu:

“Mislim da ispravno postupamo što se ne držimo krutog plana nego idemo napred. Na licu mesta uèimo i reagujemo na dogaðaje zavisno kako se odvijaju. Pošto više nisu potrebne velike operacije, upuèivanje dodatnih trupa ne znaèi da bi brže postigli svoj cilj,” kaže Spenser.

Takoðe se postavlja pitanje dokle æe Amerikanci podržavati operacije u Iraku? Sve dok budu uvereni da je napor u službi bezbednosnih interesa zemlje, odgovara Spenser:

“Amerikanci æe prestati da podržavaju operaciju i neæe pristati na žrtve samo u dva sluèaja: kada nisu u pitanju interesi nacionalne bezbednosti -- kao što je to bio sluèaj u Somaliji, na Balkanu ili Haitima -- ili ako politièko voðstvo bude izgubio kompas - što smatram da nije sluèaj”.

Džek Spenser i drugi analitièari se slažu da pobeda u Iraku zavisi od legitimnosti koju rat ima u oèima naroda koji ga vodi.

XS
SM
MD
LG