Za 79-ogodišnju stanovnicu Nju Džerzija, Polu Kempinski, Vašington je daleko od njenog rodnog grada Klodave u Poljskoj. Ona je bila gotovo dve godine u logoru smrti Aušvicu, pre nego što je oslobodjena u maju 1945. Ostali èlanovi njene porodice nisu imali tu sreæu. “U porodici nas je bilo 130. Ja sam jedina preživela. Moj otac je imao desetoro braæe i sestara. Svi su bili venèani i svi su imali decu. Kako to može da se zaboravi ili oprosti? Nije moguæe zaboraviti ili oprostiti.”
Pola Kempinski dodaje da nikada neæe zaboraviti miris nagorelog ljudskog tela i crvenkasti dim koji je izlazio iz krematorijuma u Aušvicu. Ono èega se najviše plašila jeste da æe ljudi u buduænosti zaboraviti holokaust ili poricati da se on ikada dogodio.
”Meni je veæ sedamdeset devet godina, skoro osamdeset. Koliko mi je još ostalo od života? Kad nas ne bude bilo, moæi æe da kažu da se to nikada nije dogodilo. Da je to obmana. Ali to nije bila obmana.”
Gotovo sedam hiljada preživelih i èlanova njihovih porodica koji sada žive u Sjedinjenim Državama, došli su da prisustvuju dvodnevnom odavanju pošte u amerièkom Muzeju holokausta. Na komemorativnom skupu, jedan od preživelih, dobitnik Nobelove nagrade za mir Eli Vizel, rekao je okupljenima da njihovo prisustvo simbolizuje pobedu nad zaboravom.
“Okruženi svojom decom i unucima, dragi moji preživeli, da li oseæate radost u srcu? Naravno da oseæate. Ali ta radost nije bez tuge. I ne može biti. Ipak, zatvorite oèi i sagledajte nevidljiva lica onih koje smo ostavili za sobom ili onih koji su nas ostavili kao svedoke. Vaše prisustvo, naše prisustvo ovde danas je naš odgovor na njihovo nemo pitanje. Održali smo obeæanje. Nismo vas zaboravili.”
Ovo je bio najveæi skup u Muzeju holokausta od njegovog otvaranja 1993. S obzirom da su oni koji su preživeli rat sve stariji, ovo je verovatno jedan od poslednjih skupova na kojem oni i njihovi potomci mogu da podele iskustva o jednom od fenomena koji su obeležili dvadeseti vek.