“Mislim da Evropljani sebe smatraju kultuloroški i civilizacijski naprednijim od Amerikanaca u više oblasti. Na primer, pitanje smrtne kazne, koju su Evropljani praktièno ukinuli posredstvom Evropske komisije i evropske Konvencije o ljudskim pravima, i uslova za prijem zemalja u Evropsku Uniju. Nasuprot tome amerièki zvaniènici govore o potrebi proširenja upotrebe smrtne kazne na nova krivièna dela kao što su špijunaža, terorizam i ostale prestupe u domenu bezbednosti. Evropljani vide smrtnu kaznu kao relikt brutalne tradicije u zaostalim sredinama. Evropljani takoðe ne veruju u vojne intervencije, jer ih smatraju prevaziðenim oruðem inostrane politike, koje ugrožava opstanak na našoj sve povezanijoj i meðuzavisnijoj planeti. U oèima Evropljana problemi se mogu rešavati jedino uklanjanjem uzroka, kao što su siromaštvo, nezaposlenost, nepismenost, smrtnost dece, neravnopravan položaj žene i slièno tome. Dakle, Evropljani prilaze problemima sa stanovišta razvoja. Ukratko, Evropljani smatraju da postoje alternativni miroljubivi naèini za suzbijanje kriza, jer ostali svet video kao svoje susedstvo sa kojim žele da žive u miru, a ne u ratu”.
Evropska Unija je najveæi donator u svetu. Da li je njen uticaj srazmeran toj pomoæi?
“Jeste, naroèito u Africi, koja je od izuzetne važnosti za Evropsku Uniju zbog svojih bliskih veza sa Britanijom i Francuskom -- bivšim kolonijalnim silama na tom kontintentu. Francuska aktivno održava svoje ekonomske, diplomatske veze a kat-kad èak i vojno interveniše u Africi. Belgija je još jedna zemlja koja je uticajna meðu afrièkim zemljama. Evropska Unija je takoðe veoma aktivna u Južnoj Americi gde je sklopila niz bilateralnih sporazuma, meðu njima je najvažniji sporazum sa Meksikom. Zemlje kao što su Španija i Portugalija povezane su, ne samo, ekonomski veæ jezièki i kulturološki sa nizom latinsko-amerièkih zemalja. Evropska Unija prednjaèi u finansijskoj pomoæi tom kontinentu. No, sve te zemlje moraju da vode raèuna i o trgovinskim i vojnim interesima koji ih povezuju sa Sjedinjenim Državama. Kao i drugde u svetu, zemlje Južne Amerike dobro znaju da je Amerika dana dominantna sila u svetu.
Posle Iraka kako æe se dalje razvijati odnosi izmeðu Sjedinjenih Država i Evropske Unije?
“Smatram da je Irak na izvestan naèin doprineo da Sjedinjene Države shvate da ne mogu da deluju u svetu same za sebe. Bez obzira na vojnu pobedu, pobeda u miru nije tako lako kao što se zamišljalo. Sjedinjene Države su sada suoèene sa velikim teškoæama. Može se još neko vreme tvrditi da napade na amerièke vojnike vrše trvdokorni Sadamovi lojalisti ili teroristi koji pristižu iz susednih zemalja, Sirije, Irana. Meðutim, na kraju æe svi morati da priznaju da obièan Iraèanin jednostavno ne želi okupaciju. Iraèani su pozdravili osloboðenje, ali oni ne žele strane trupe u svojoj zemlji. Verujem da æe amerièki apel Ujedinjenim nacijama da se u Irak uputi dodatni broj stranih vojnika naiæi na još negativniji prijem kod iraèkog naroda. Teško je poverovati da Iraèani žele da još veæi broj stranih vojnika kontroliše njihove gradove i sela i nareðuju im šta treba da rade. Zbog naèina na koji je Amerika ušla u rat sa Irakom, finanijski teret obnove Iraka sada leži gotovo iskljuèivo na pleæima amerièkog poreskog obveznika. To je teret koji æe vrlo brzo biti neizdržljiv za amerièku privredu. Dakle, to su pouke za Sjedinjene Države. Evropljani, s druge strane moraju da se pomire sa èinjenicom da ne živimo u savršenom svetu i da postoje mraène sile kojima se mora uzrvatiti silom. Bilo bi divno da živimo u svetu u kojem ne postoji nasilje i problemi mogu da se rešavaju alternativnim miroljubivim sredstvima. No, mislim da smo još veoma daleko od toga. Evropljani su takoðe izvukli pouku da ukoliko žele da im se glas èuje i ukoliko žele da budu protivteža Sjedinjenim Državama, onda moraju da se pozabave pitanjem razvijanja svojih nezavisnih odbrambenih snaga. To je veæ veoma složen posao, jer se evropske zemalje ne slažu u tome da li bi uopšte trebalo poveæavati vojni budžet. Nema ni jedinstvene evropske odbrambene politike. Skandinavske zemlje su u naèelu sklone pacifizmu. Britanija želi da bude arbitar izmeðu Amerike i Evrope. Nove èlanice NATO-a ne žele preterano odvajanje od Vašingtona. Sve su to razlozi zbog kojih Evropljani, bar kratkoroèno, neæe predstavljati vojnu silu ni približnu Sjedinjenim Državama. Meðutim, Evropska Unija je veæ sada jedinstven entitet u svetu, koji svojom ogromnom ekonomskom snagom, multilateralnim angažmanom i vrednostima utièe na zemlje i narode na raznim meridijanima“.