Povodom deklaracije vlade Srbije o Kosovu, pomoænik glavnog i odgovornog urednika vašingtonskog èasopisa “ National Interest”, Damjan de Krnjeviæ-Miškoviæ, u razgovoru sa našim kolegom Brankom Mikašinoviæem, prokomentarisao je znaèaj deklaracije na unutrašnjem i spoljnopolitièkom planu Srbije.
“Vlada Srbije je ovom prvom sveobuhvatnom deklaracijom iznela svoj zvanièni stav o Kosovu i Metohiji. Deklaracija takoðe ne predstavlja samo stav vlade Srbije, veæ i nacionalni konsenzus o tom pitanju: tu deklaraciju su prihvatili Koštunica, DOS sa Èoviæem i Živkoviæem, i, uopšte, celokupni spektar srpskog poltièkog korpusa, što je veoma važno. Drugo, kao što znate, rezolucijom Ujedinjenih nacija 1244 specifièno se naznaèava da su Kosovo i Metohija integralni deo Srbije i Crne Gore. U deklaraciji se takodje navodi da nema razloga za razgovore pre nego što se ispune svi standardi iz rezolucije 1244. Dakle, to je opet u skladu ne samo sa rezulucijom 1244, veæ i sa UNMIKO-vom interpretacijom te rezolucije, kao što je Dokrtina o ispunjavanju standarda pre statusa. Pored toga, rezolucijom 1244 se predviða veoma snažna multietnièka komponenta na Kosovu, odnosno sloboda kretanja, povratak izbeglica i niz druigh standarda koji nisu ispunjeni. Uzmite takoðe primer organizovanog kriminala koji cveta na Kosovu. Iz svih tih razloga vlada Srbije, uz podršku širokog nacionalnog konsenzusa, smatrala je da je sada pravo vreme da se objavi deklaracija, posebno u svetlu skorog dolaska novog administratora za Kosovo, Harija Hokerija. Hokeri mora da zna kakav je zvanièan stav vlade Srbije u vezi sa tim fundamentalnim pitanjem”.
Vaš komentar o stavu kosovskih Albanca u vezi sa deklaracijom?
“Reagovanje kosovskih Albanaca je potpuno razumljivo i predvidivo, kao i, u izvesnom smislu, za žaljenje. Razumljivo je pošto je program za koji se zalažu apsolutna nezavisnost. Za kosovske Albance je Nato intervencija 1999. prihvaæena kao oslobaðanje od srpske kontrole. Stoga oni ne vide nikakav razlog za dalje održavanje odnosa sa Srbijom - sada ili u buduænosti. Meðutim, pitanje konaènog statusa Kosova nece rešavati ni Priština ni Beograd, mada æe obe strane biti konsultovane, veæ æe tu odluku doneti Savet bezbendosti UN, u skladu sa rezolucijom 1244. Interesantno je da je prema toj rezoluciji Kosovo sastavi deo Srbije i Crne Gore. Dokument koji je vlada Srbije objavila specifièno navodi da se prihvata znaèajna autonomija i samouprava na Kosovu. To æe biti poèetna taèka pregovora o konaènom statusu što se tièe srpske strane, što je opet u skladu sa rezolucijom 1244. Sada više nema nagaðanja da je današnja vlast slièna Miloševiæevoj, koja nije želela autonomiju vec direktnu kontrolu nad Kosovom“.
Kakvo bi reagovanje meðunarodne zajednice, ukljuèujuæi SAD, moglo da se oèekuje na deklaraciju vlade Srbije?
“Zvanièni stav amerièke adminsitracije je, koliko je meni poznato, da ona podržava princip Ujedinjenih nacija, odnosno da se moraju ispuniti standardi pre statusa. Adminstracija takoðe smatra da razgovori o konaènom statu mogu poèeti tek kroz 12 do 18 meseci, što znaèi da govorimo o vremenskom periodu u kome æe amerièki i srpski stavovi biti slièni. Bez obzira na konaèni status te pokrajine, Ujedinjene nacije smatraju da Priština mora da nauèi kako da upravlja tom pokrajinom - kako da uspostavi vladavinu zakona, primeni oštre mere protiv organizovanog kriminala i da ne dozvoli teoristièke aktivnosti protiv Srba. Vašington možda ne gleda na ovo pitanje identièno kao i Beograd, ali je jasno da je stav Vašingtona i stav Evorpske unije definisan: neæe biti razgovora o konèanom statusu dok se ne ispune standardi. Srpski stav je da ti standardi nisu ispunjeni, a pošto Vašington smatra da sada nije vreme za pregovore, da se pretpostaviti da i Vašington smatra da standari nisu ispunjeni“.