Ako razgovarate sa privrednim konsultantima koji pronalaze rukovodeæi kadar za velike firme, i koji u okviru tog posla pregovaraju o njihovim platama, svi ponavljaju isto: koliko para - toliko muzike. Prema tim, takozvanim ”lovcima na direktore,“ u zemlji vlada nestašica dobrih direktora. A pošto direktor može da podigne ili da upropasti kompaniju, zakljuèak je da komisije za odredjivanje plata moraju da odreše kesu ako žele da privuku najbolje. Ali to gledište je prepuno slabosti - kaže profesor Rukeš Korana - poèevši od gledišta da uspeh ili propast kompanije zavisi samo od direktora:
”Oni neprestano podgrevaju mit da je najvažniji èinilac koji utièe na rezultate neke firme to ko je njen direktor, iako ima malo empirijskih podataka koji to podupiru. Èinioci koji utièu na rezultate neke firme imaju mnogo više veze sa opštim uslovima u industriji, opštom ekonomskom klimom i strategijom kompanije.“
A tu strategiju kreira i sprovodi u delo na desetine ljudi - ne samo direktor. U svojoj knjizi ”Potraga za spasiocem preduzeæa, u podnaslovu: Iracionalno traganje za harizmatiènim direktorom,“ profesor Rukeš Korana iznosi gledište da je nagli porast zarada direktora rezultat pomodnog trenda, a ne tržišnih sila ponude i potražnje. Korana tvrdi da u zemlji ne vlada nestašica direktorskog kadra i istièe da ekonomski fakulteti svake godine proizvode nove potencijalne rukovodioce. Ali on kaže da te struènjake retko ko trenira za takvu ulogu jer su kompanije previše okrenute traganju za, kako ih on naziva, ”direktorima holivudskog tipa,“ odnosno osobama od kojih je ekonomska štampa napravila zvezde.
Profesor Korana kao primer navodi primer dvojice direktora - Henrija Silvermana iz kompanije Sendat i Boba Nardelija, iz kompanije Houm dipo. Silverman je prošle godine dobio poveæanje plate od 41% iako je vrednost akcija kompanije pala za 47%. Bob Nardeli je dobio stimulaciju od 3 miliona dolara kada je 2000. godine potpisao ugovor sa kompanijom Houm dipo. Pošto stimulacija nije bila povezana sa rezultatima firme, Nardeli je zadržao pare iako je vrednost akcija kompanije pala za više od 43% otkada je on preuzeo kormilo.
Posle finansijskih skandala u velikim firmama, 2000. i 2001. godine, Federalna komisija za akcije i vrednosne papire poèela je da obraæa više pažnje na direktorske kompenzacije, kako se one odredjuju i ko ih odredjuje. Od poèetka 2004., kompanije æe morati da angažuju potpuno nezavisne knjigovodstvene inspektore. U protivnom, neæe im biti dozvoljeno da trguju svojim akcijama na berzi. Medjutim, direktori æe i dalje moæi da uèestvuju u radu komisija koje angažuju i odredjuju prihode direktora drugih kompanija.