Meðunarodna krizna grupa objavila danas izveštaj o Kosovu u kojem se zalaže za dogovor izmeðu kosovskih vlasti i manjina, posebno srpske zajednice na Kosovu. Prema tom dogovoru vlast bi garantovala etnièki identitet manjina, dok bi - s druge strane - pripadnici manjine odnosno srpske zajednice poèeli da saraðuju sa postojeæim institucijama na Kosovu. Povodom izveštaja razgovarali smo sa dvoje amerièkih eksperata: nauènom saradnicom Istraživaèkog instituta Heritedž, Heli Dejl i potpredsednikom za bezbednost i meðunarodne odnose u Institutu Kejto, Tedom Karpenterom:
Dok preporuke Meðunarodne krizne grupe mogu pomoæi da se zapoène izgradnja poverenja izmeðu Srba i Albanca glavna prepreka svrsishodnom dijalogu i dalje ostaju njihovi suprotstavljeni ciljevi, kaže Heli Dejl -- jer dok Albanci žele nezavisnost, Srbi se bore da zadrže svoje veze sa Srbijom:
“Teško je zamisliti da æe te dve strane, èak dugoroèno gledano, naæi zajednièki jezik. Meðutim, verujem da bi Beograd mogao kljuèno da doprinese tom dijalogu. Ne treba zaboraviti da su se Albanci pobunili zbog užasnog postupanja srpskih vlasti prema njima i to je i dalje glavni motiv njihovog zalaganja za nezavisnost. No, sada oni loše postupaju prema Srbima. Mislim da bi konstruktivan stav Beograda pomogao da se bolje zaštite prava Srba na Kosovu. S druge strane, na Albancima je da pokažu politièku zrelost i obezbede prava manjinama, posebno Srbima. Uostalom to je najbolji naèin da pokažu da su sposobni za samoupravu. ”
Nespremnost dve strane za dijalog nije jedini razlog sporog napredovanja na Kosovu smatra Heli Dejl. Jedan od problema je i UNMIK:
“Otkada je došao na Kosovu UNMIK nema jasan mandat niti politiku koju treba da sprovodi. Kako da pomogne multietnièku reintegraciju, uspostavi standarde i slièno. Teško je, na primer, preuzimati posao izgradnje institucija kada je mandat bio ogranièen na održavanje mira. Sam naèin funkcionisanja UNMIK-a je takoðe problem. Kolektivno delovanje meðunarodne zajednice je èesto neefikasno, zbog razlièitih interesa pojedinih zemalja”.
Ted Karpenter pitanje konaènog status Kosova poredi sa složenošæu izraelsko-palestinskog konflikta:
“Meðunarodna zajednica se našla u teškom položaju. Koliko pokretanje pitanja konaènog statusa Kosova stvara napetosti, toliko odlaganje tog pitanja izaziva tenzije. Takoðe je teško doæi do rešenja koje æe zadovoljiti albansku veæinu i biti pravedno prema manjinama. Mislim da je ovo pitanje teško koliko i traženje izlaza iz izraelsko-palestinsko konflikta. UNMIK æe zato ostati na Kosovu još dosta dugo. Uostalom, meðunarodne birokratije se najradije opredeljuju za kurs najmanjeg rizika, a to je održavanje statusa kvo.“
Po reèima Teda Karpentera, borba protiv organizovanog kriminala i politièkog ekstremizma treba da prethodi izgradnji institucija i rešavanje statusa Kosova:
“Nisam uveren da izgradnja institucija, pogotovo pod diktatom stranih sila ili meðunarodne birokratije, može da bude zamena za politièku kulturu neophodnu za samostalnost. No, jasno je da Srbija neæe moæi da povrati svoju nadležnost nad Kosovom i mislim da veæina Srba treba da prihvati tu realnost. Meðutim, smatram da neka svetišta i delovi Kosova u kojem još uvek živi veliki broj ne-Albanaca i u koja Srbi žele da se vrate, treba da pripadnu Srbiji. ”