Lako je reæi da su Amerikanci lenji ili proždrljivi, ali je èinjenica da mnoge zajednice u Sjedinjenim Državama jednostavno nisu projektovane za hodanje. Rid Juing, profesor urbanizma na Univerzitetu Rutgers u Nju Džerziju, upravo je završio jednu studiju o uticaju urbanog prostora na zdravlje.
”Živeti u zgusnutoj sredini u kojoj je hodanje deo svakodnevne rutine znacci da æete imati oko tri-èetiri kilograma manje“. Profesor Juing dodaje da su Amerikanci, gradeæi naselja sa malim brojem trotoara, daleko od radnji, škola i radnih mesta, bukvalno izazvali neke od sopstvenih zdravstvenih problema. “Oprilike treæina odraslih Amerikanaca jednostavno uopšte ne vežba.” Jedno od rešenja, kaže Juing, jeste da se ponovo izgrade prijatna, interesantna naselja sa aktivnim životom na ulici, èak i u okviru postojeæih gradova. Tu ljudi mogu da odu peške na posao, šetaju pored radnji i vežbaju u okviru svojih svakodnevnih aktivnosti. Elen Vandeslajs je u Portlandu u saveznoj državi Oregon - gradu koji je orijentisan na pešaèenje sa dugim koridorima usred grada u kojima je zabranjen automobilski saobraæaj - na èelu koalicije ”Amerika hoda“ u kojoj je pedeset organizacija aktivista iz brojnih saveznih država. Ona kaže da graditelji autoputeva i stambenih naselja i politièari postaju zrele mete za pritisak javnosti, na isti naèin na koji su druge kampanje za zdravlje gradjanstva uspešno ciljale na duvansku i prehrambenu industriju. U Boka Ratonu, gradu na Atlantskoj obali u Južnoj Floridi, izvršene su urbanistièke promene i jedan stari šoping mol iz 1970-ih je pretvoren u pešaèki kompleks radnji, restorana, parkova, stanova i koncertnog amfiteatra, pa èak i muzeja. Direktorka marketinga Džo En Rut kaže da ovaj projekat na dvanaest hektara pod nazivom Micner park, nastavlja arhitektonski stil iz 1920-ih koji mu daje ugodan, starinski imidž.
“Otkrili smo da veliki broj graðana koji žive prema istoku - izmedju Micner parka i okeana - dolazi uveèe i tumara parkom. To je mesto gde se uvek nešto dogadja.” Medjutim, nije sve tako ružièasto u drugim mestima u amerièkom ”Sunèanom pojasu“, u kojem su gradovi nikli gotovo preko noæi kao peèurke. Eksplozivni rast Šarlota u Severnoj Karolini i Atlante u Džordžiji, na primer, toliko je vezan za automobilski saobraæaj da mali broj ljudi pešaèi, tako da su se našli na spisku èasopisa ”Mens Fitness“ takozvanih ”najdebljih gradova u Americi“. Medjutim, Dani Plesant, zamenik direktora za transport u Šarlotu, objašnjava da se stvari menjaju.
“U novijim naseljima koja se sada grade, pooštrili smo propise tokom proteklih nekoliko godina i zahtevamo da svaka nova ulica ima trotoar. Takodje predvidjamo staze za bicikliste duž tih ulica. To se sada zove ”novi urbanizam“ ili tradicionalni razvoj susedstva. Neki ih nazivaju ”životnim središtima“ koja lièe na tradicionalne glavne ulice u gradovima.”
Medjutim, dve sile usporavaju trend ka izgradnji novih pešaèkih ulica tipa glavnih ulica u susedstvima. One su skuplje od tradicionalnih novih naselja na njivama izvan grada. Kao rezultat, Institut za urbano zemljište, organizacija graditelja i planera, ocenjuje da je manje od petnaest posto novih naselja ”povoljno za hodanje“. Druga barijera za promenu je to što je vlastita porodièna kuæa, ponekad sa tipiènom belom ogradom, bila amerièki ideal još od Drugog svetskog rata. U svakom sluèaju, ”novi urbanizam“ - vraæanje, ako ne gradu, onda užurbanom gradskom životu - jeste spor proces. Medjutim, kao što Rid Juing sa Univerziteta Ratgers kaže, “bilo je potrebno pedeset godina da stvorimo ovaj haos u kojem smo - decenije æe biti potrebne da se izgrade zgusnutije zajednice u kojima æe ljudi svakodnevno biti aktivni“.