N.G.: Razgovore o statusu Kosova je trebalo poèeti daleko ranije. To æe biti prvi razgovori za protekle èetiri godine. Nije bilo ranijih suštinskih razgovora. Kosovo i dalje postoji u nièijoj zemlji lokalnih i medjunarodnih zakona. Niko nije siguran pod èijim nadleštvom se rešavaju pitanja, od kriminala do socijalnih problema. Stoga je važno da takvi razgovori poènu. Medjutim, razumljivo je da i Beograd i Priština pokazuju veliku opreznost u vezi sa tim pregovorima. Imajuæi na umu iskustvo izraelsko-palestinskih pregovora, 90-tih godina, ili izmedju katolika i protestanata u severnoj Irskoj, koji su zagovarali tezu da se odloži rešenje konaènog statusa do pred kraj pregovaraèkog procesa da bi se rešili neposredniji problemi. To još uvek ne znaèi da se neæe stvoriti presedani, koji bi mogli da budu obavezujuæi u sporazumima izmedju Beograda i Prištine. U ovom momentu ni jedna strana ne želi da ustupi previše, ili odustane od svoje baziène pozicije. Stoga je verovatno da ti razgovori neæe proizvesti rezultate, kojima se ljudi nadaju, ali su oni ipak važni kao poèetna taèka dijaloga.
B.M.: U vezi sa decentalizacijom Kosova, podelom ili uspostavljanjem autonomije severnog dela te pokrajine, kako se na to pitanje gleda ovde u Vašingtonu?
N.G.: Interesantno je da nije bilo zvaniène reakcije. Na neki naèin Vašington odbacuje da se suoèi sa kosovskim problemom i nada se da æe to pitanje ostati sasvim zamrznuto. Postoje dva važna razloga za takav stav: prvi je povezan sa Ujedinjenim nacijama i Savetom bezbednosti. Bilo koji sporazum o statusu Kosova mora biti iznet pred Savet bezbednosti. Èetiri stalne èlanice Saveta bezbednosti, Rusija, Kina, Britanija i Francuska veoma su zainteresovane da se ne postigne rešenje kojim bi deo suverene države bio otcepljen voljom medjunarodne zajednice. Istovremeno, konaènom rešenju statusa Kosova se pruža otpor i u SAD, gde se podoržava ideja o multietnièkom Kosovu. Amerikanci žele da poveruju da vojna kampanja NATO-a, 1999. godine, nije bila vodjena u ime jedne etnièke grupe protiv druge, veæ radi ideala multietnièkog Kosova. Ukoliko bi se Kosovo podelilo duž etnickih linija, to bi u suštini oznaèilo neuspeh zapadne politike i priznanje da vojna kampanja NATO-a nije postigla željene ciljeve. U Vašingtonu takodje vlada bojazan da bi eventualna podela Kosova mogla da bude problematièna za Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, i da bi se time potkopao ceo Dejtonski sporazum. Vašington izražava bojazan da bi ovakav kosovski presedan mogao da se proširi na druge delove Balkana. Stejt department se povodom ovoga nije oglasio, a reagovanje na Kapitol Hilu je neznatno.
B.M.: Po vašem mišljenju, u èemu su suštinske razlike u stavovima izmedju SAD i Evrope po pitanju razrešenja konaènog statusa Kosova?
N.G.: Razlike u pristupu rešavanju kosovskog pitanje su sve raznolikije. Neki evropski politikolozi pokazuju posebnu zainteresovanost za Kipar. Naime, kiparski model federacije sa dve zone i dve zajednice ukljuèuje i neke elemente podele. Obe etnicke zajednice imaju definisanu oblast kontrole, ali omoguæena je sloboda kretanja, zaštita stanovništva i spomenika, kao i stepen zajednièke administracije. Ako bi Kipar mogao da postigne sporazumno rešenje na osnovu tog koncepta, to bi možda moglo da se primeni i na kosovsku situaciju. Koncept podele Kosova nosi u sebi odredjene teškoæe. Brojni verski spomenici možda ne bi pripali srpskoj zoni, zatim se postavlja pitanje zajednièke infrastrukture, saobraæajnog i energetskog sistema, što nije tako lako podeliti. Model dve zone i dve zajednice mogao bi da predstavlja kreativniji naèin razrešenja, naroèito ako je to povezano sa uèlanjenjem u Evropsku uniju. Naravno, to je bio veliki motivišuæi faktor na Kipru. Grci i Turci su zainteresovani da se ukljuèe u Evropsku zajednicu i takva situacija bi mogla da nastane i na Kosovu. Dakle, što se tièe razlika izmedju amerièkog i evropskog stava, Evropljani su daleko više zabrinuti oko moguæeg uništenja kulturnih spomenika, kao što su srpske crkve i manastiri, nego što je to sluèaj u SAD. Interesantno je da taj aspekt problema nije naišao na takvo razumevanje u SAD. Na primer, kongresmen Henri Hajd, istaknuta liènost u Hrišæanskom konzervativnom pokretu, jedan je od autora rezolucije u Prestavnièkom domu za nezavisnost Kosova. Medjutim, uništavanje kulturnih i verskih spomenika i kulturnog nasledja je istinski problem u Evropi. Evropljani bi stoga možda bili više zainteresovani za federaciju dve zone i dve zajednice, u labavoj uniji sa Srbijom i Crnom Gorom, da bi se saèuvale sadašnje granice. U SAD postoji možda veæa spremnost da se prihvati ideja o nezavisnom Kosovu, mada to nije gledište veæine, ali je izneto u Kongresu. Evropljani izražavaju bojazan od moguænosti promene granica na Balkanu, jer bi se time stvorio niz problema širom Evrope, odnosno ne samo u istoènoj, veæ i u zapadnoj Evropi.