Dž.H.: U Vašingtonu je izražena oprezna zabrinutost. Do sada je poznato da su pojednici bili angažovani u ilegalnoj trgovini oružjem sa Irakom. Razlog upuæivanja vojnih struènjaka je da se pronadje odgovor na oèigledno pitanje: u kojoj meri je u ove transakcije umešana vlast, a u kojoj korumpirani pojedinci. Ukoliko se radi o individualnoj korupciji, Koštunièina vlast se sa time hvata u koštac na pravi naèin i otvoreno, ukljuèujuæi otpuštanje odgovornih funkcionera na rukovodeæim položajima. Ukoliko se radi o individualnoj korupciji, ovaj incident æe nestati i biti registrovan kao manja neprijatnost. Ukoliko se, medjutim, ustanovi da se radi o sistematskoj aktivnosti u koju su ukljuèeni vladini funkcioneri, bojim se da bi to tada moglo da eksplodira i postane velika prepreka u odnosima izmedju SAD i Jugoslavije. Prema tome, razlog upuæivanja vojnih struènjaka je da se ustanove odgovori na pitanja poput onih u aferi ”Votergejt”: ko je znao šta, kada i gde i u kojoj meri su bili angažovani funkcioneri na vrhu i, naravno, da li se radi o organizovanoj aktivnosti, ili aktivnosti pojedinaca. Nadajmo se da je u pitanju ovo drugo.
B.M.: Da li vam se èini da Vašington donekle ublažava važnost tog incidenta i iz kojih razloga?
Dž.H.: Do izvesne mere Vašington ublažava važnost tog incidenta. Razlog je oèigledan. Odnosi izmedju SAD i Jugoslavije su u procesu unapredjenja. Ako imate politiku evropeizacije problema na Balkanu i omoguæavate lokalnim vlastima da èine sve više i više, kljuèna stvar je da se privuku regionalne zemlje, a u tom regionu Srbija je od presudne važnosti. To je demokratska zemlja koja unapredjuje odnose sa Amerikom. Ukoliko za iraèko-jugoslovensku aferu snose odgovornost pojedinci, ni na jednoj strani ne postoji želja da se naškodi odnosima izmedju dve zemlje - to je u obostranom interesu.
B.M.: Da li oèekujete da æe Vašington poveæati pritisak na Beograd, nakon predsednièkih izbora, da sprovede reformu Vojske Jugoslavije?
Dž.H.: Srbija želi da se pridruži “ Partnerstvu za mir” i mislim da je reforma oružanih snaga sledeæi korak. SAD bi naèelno želele da se to realizuje, ali stvarni pritisak na Jugoslaviju, da se uèlani u ” Partnerstvo za mir”, odražava se u uslovima koje treba ispuniti da bi Jugoslavija postala èlanica. Jedan od tih uslova je civilna kontrola nad Vojskom Jugoslavije. Ne može se prodavati oružje otpadnièkim državama, koje su neprijateljiski raspoložene prema SAD. Morate imati jasan komandnu odgovornost, ali bi , u krajnjem sluèaju, civilne vlasti trebalo da budu zadužene i donose odluke za oružane snage svoje zemlje, sto je prihvaæeno kao doktrina NATO-a. Kao rezultat toga, ulazak u ” Partnerstvo za mir” podleže uslovima, koje bi trebalo ispuniti.
B.M.: Kakve su sada šanse za uèlanjenje Jugoslavije u “Partnerstvo za mir“ ?
Dž.H.: Šanse su dobre. Mislim da æe to biti logièan zakljuèak dosadašnjeg razvoja dogadjaja. Kada se to bude ostvarilo, to æe biti znak da se Jugoslavije konaèno odvojila od antagonzima Miloševiæevog perioda i da je ta zemlja ušla u nove, zrelije odnose sa SAD, koje stvarno prihvataju Jugoslaviju kao geopolitièki stub regiona. S druge strane, SAD oèekuju odredjenu saradnju Jugoslavije, kao zemlje saveznice. Kada se to dogodi, uæiæemo u novo poglavlje u odnosima izmedju dve zemlje.