Iraèki izgnanik Lait Kuba kaže da bi cilj trebalo da bude uvodjenje federalnog sistema rukovodjen vladavinom zakona.
”Kraj tranzitnog perioda bi jasno mogao biti definisan održavanjem i završetkom rada ustavotvorne skupštine, koja bi se pozabavila ustavnim amandmanima i izbornim zakonom, uspostavljanjem pravila za nadmetanje na izborima, kao i održavanje tih izbora i prihvatanje njihovih rezultata.“
Gospodin Kuba koji radi za Nacionalnu zadužbinu za demokratiju, prikljuèio se drugim proteranim iraèkim profesionalcima u cilju razvoja okvira za iraèku tranziciju. On kaže da je važno spreèiti da se prelazna administracija pretvori u grabež za vlast medju opozicionim grupama i plemenskim liderima.
”Ukoliko oni poènu da se nadmeæu za vlast, a to æe biti sluèaj i ako im vlast bude pružena sada pre uspostavljanja pravila o podeli vlasti, to æe podstaæi sukob koji æe sa svoje strane dovesti do diktature, jer je to na kraju krajeva, jedini naèin za ponovno uspostavljanje stabilnosti.“
Kuba predlaže razvoj stalnih politièkih institucija i delegiranje vlasti grupi od 18 iraèkih pokrajina. On kaže da je primarna briga spreèavanje dezintegracije Iraka od koje se strahuje na konkurente kurdske, sunitske i šiitske enklave. Gospodin Kuba govori o èetiri politièka saveta , koji bi bili modelirani prema amerièkom sistemu zasebnih izvršnih, zakonodavnih i pravosudnih ovlašæenja. Ti saveti bi obuhvatali predstavnike svih pokrajina, etnièkih zajednica i politièkih stranaka iz zemlje i inostranstva. Prema tom planu, Vladajuæi izvršni savet bi èinili po jedan lider iz severne kurske, južne šiitske zajednice i centralne sunitske populacije.
Talib Aziz Alhamdani, koji je pomogao u osnivanju izgnane opozicione grupe, Iraèki nacionalni kongres, radio je na tim planovima. On kaže da Irak ima funkcionalnu birokratiju, koja ne bi trebalo da bude odbaèena.
”Pa èak i pod tako teškim uslovima, ona je preživela i moramo joj dopustiti da preživi i nakon toga. Tokom tranzitnog perioda, moramo imati birokratiju ne pod kontrolom vladajuæeg bezbednosnog saveta, veæ sasvim nezavisno.“
Biznismen Rubar Sandi nije zabrinut da æe biti potrebe da se traže inostrane finansije za rekonstrukciju iraèke infrastrukture.
”Nešto novca zaradjenog prodajom nafte bi bilo uloženo u razlièite infrastrukturne projekte poput izgradnje stambenog prostora. Drugi deo infrastrukure èine elektrane, što æe znaèiti osnivanje velikog broja radnih mesta. Tu su zatim, transport, putevi, vodovod, kanalizacioni sistemi i brane, naftovodi, rafienerije i socijalna infrastrukture, poput škola i bolnica koji su oronuli i koje treba ponovo izgraditi ili renovirati.“
Medjutim, gospodin Sandi je zabrinut zbog revitalizacije iraèkog privatnog sektora, borbe protiv galopirajuæe korupcije i osnivanja rednih mesta za stanovništvo osiromašeno tokom više od decenije ekonomskih sankcija.
Drugi kljuèni predmet zabrinutosti je bezbednost. Prognani vojni oficiri se slažu da bi trebalo izvršiti èistku u zastrašujuæem obaveštajnom i bezbednosnom aparatu Sadama Huseina. Medjutim, brigadni general Tawfik al-Yaširi koji je predvodio pobunu protiv Bagdada nakon Zalivskog rata 1991 godine, insisitra da postoji uloga za vojsku u Iraku nakon Sadama Huseina. Medjutim, prvo, kaže on , vojska mora biti demobilisana, reformisana i depolitizovana.