S jedne strane, kaže Ralf Piters, postoji svestan napor administracije da se Sadam Husein drži u trajno napetom stanju, da stalno bude u brizi, da se navede da uèini neki nepromišljen potez. Na primer da otkrije gde se nalazi ili da se okrene protiv ljudi u sopstvenom okruženju.
”Idealno bi bilo da ga se navede da poène da se boji sopstvenih oružanih snaga i da zapoène èistku uoèi rata. S druge strane, administracija nastoji da se evropski i drugi saveznici priviknu na tu ideju. Treæa, vrlo važna stvar jeste zdrava medjunarodna diskusija. U našem tipu društva takva debata obièno izbaci na površinu teškoæe koje usamljeni planeri nisu predvideli.
Kada govorimo o vojnim operacijama protiv Iraka, mnogi sumnjaju da bi one bile relativno lake kao rat u Persijskom zalivu. Da li Ralf Piters misli da ima mesta takvoj vrsti zabrinutosti:
”To uvek izaziva zabrinutost. U vojnim operacijama uvek se pripremate za najgore. Neki ljudi i našoj vladi, bez ikakvog vojnog iskustva, govore o tome kako bi ta operacija mogla da bude laka. Bilo bi sjajno ako bismo na neki jeftin naèin mogli da srušimo Sadama, ali na to ne bi trebalo raèunati. A ako napadnemo Irak, onda ne možemo sebi da dozvolimo da ne pobedimo. To je od apsolutno kritiène važnosti.“
Ipak, ostavlja se pitanje da li bismo morali da upotrebimo tako velike snage, kao u ratu u Persijskom zalivu, ili bismo mogli da se oslonimo na manje jedinice, kao u Avganistanu? Ralf Piters je sumnjièav prema toj ideji.
”Mislim da bi nam trebale mnogo veæe snage nego u Avganistanu. Naravno, stvari bi mogle da krenu povoljnim tokom, ali u ratu se ne možete oslanjati na sreæu. U stvari, morate da podrazumevate da æe vam sreæa okrenuti ledja. Zato æe nam trebati relativno velike snage, možda ne toliko velike kao u Zalivskom ratu, ali pokušaj da se štedi skoro uvek garantuje propast. Ako bi se neko od Sadamovih telohranitelja ili gardista okrenuo protiv njega i ubio ga, to bi bilo sjajno, ali na to se ne bi moglo raèunati.“
S obzirom da je ponos Sadama Huseina bio teško povredjen u Zalivskom ratu, da li analitièar Ralf Piters misli da bi u nekoj drugoj bitci iraèki predsednik mogao da pribegne drastiènijim merama?
”Da, mogao bi. Mislim da je on slièan Hitleru iz 1945. godine, jer bi bio u stanju da dozvoli da sa njim izgine na hiljade, ako ne i stotine hiljada Iraèana. Mislim da bi bio u stanju da oružje za masovna uništavanja primeni protiv naših vojnika ili sopstvenog naroda ili protiv i jednih i drugih. Zato bismo morali jasno da stavimo do znanja da bismo i mi odgovorili istom merom. Ne možete ustuknuti pred siledžijom i ne možete dozvoliti da vama upravlja strah.
Ponekad nije lako na bojnom polju odmah utvrditi prisustvo hemijskog oružja za masovna uništavanja. Da li Ralf Piters smatra da je tako?
”To zavisi. Ako napadnete hemijskim oružjem, veæina odmah shvati u èemu je stvar, bez obzira da li se radi o starom iperitu ili o modernim nervnim gasovima. Ono što još više zabrinjava jeste trajni uticaj tog naoružanja, odnosno da je moguæe da se udje u podruèje u kome je korišæeno, a da to niste znali. Takodje zabrinjavaju novi biološki agensi. Drugim reèima, treba se pripremiti za to što je moguæe bolje, ali ne smete dozvoliti da vas strah parališe. Strah nikada nije dobra strategija.