Svi žele da se promeni režim u Iraku, kaže Dejvid Filips u Centru za akcije predupreðenja u Savetu za spoljnopolitièke odnose. Jedino se postavlja pitanje kako se to može postiæi:
“Korist od toga bila bi mnogostruka. Pretvaranje Iraka u pro-zapadnu zemlju, pomoglo bi bliskoistoèni mirovni proces. Postao bi pouzdan izvor goriva za ekonomski oporavak Sjedinjenih Država. Takoðe bi pozitivno uticalo na demokratizaciju u drugim zemljama na liniji fronta u regionu”.
Filips navodi da bi Sadam Husein mogao da pruži veæi otpor nego u Zalivskom ratu i èak upotrebi hemijsko oružje. Meðutim, takoðe postoji moguænost da njegove snage -- suoèene amerièkim napadom - sasvim se istope, èak preðu na neprijateljsku stranu. Bivši pomoænik sekretara za odbranu Ken Ejdlmen tvrdi da je iraèka vojska toliko slaba da bi se pobeda mogla veoma lako ostvariti. Možda je sve tako, uzvraæa Majkl O-Henlon, visoki vojni analitièar u Institutu Brukings, koji ukazuje da se tako nešto ne može uzeti zdravo za gotovo, jer se strategija ne može zasnivati na nadi.
“Èak prognozeri koji smatraju da æe sve to biti lako ostvareno, njihov naèin razmišljanja ne može da predstavlja ozbiljnu osnovu za planiranje amerièke spoljne politike. Moramo pretpostaviti da æe posao biti težak i da æe bar elitni deo iraèke vojske biti spreman za borbu. Svako drugo razmišljanje znaèilo bi zanemarivanje dužnosti amerièkih spoljnopolitièkih aktera, drugim reèima neozbiljno je planirati rat na takav naèin.”
Nakon nedavne posete regionu, Dejvid Filips je u listu Volstrit džurnal objavio komentar u kojem je naveo da mnogi lideri žele odlazak Sadama Huseina, ali da to ne rado govore javno. Oni žele da Sjedinjene Države istraje dok se ne dovrši posao, što ranije nije bio sluèaj. Kao dokaz sadašnje amerièke rešenosti, Filips citira neke od planova za period posle rata:
“U toku je izrada planova za uspostavljanje federalne demokratske republike Iraka u kojem bi vlast delile sve etnièke i verske grupe u toj zemlji. Svi su veoma jasno predoèili da ne postoji podrška za nezavisni Kurdistan u Iraku niti ijednoj zemlju u kojoj žive Kurdi.”
Filips kaže da je pre svega Turska dobila takva amerièka obeæanja. Jordanski kralj Abdula nije tako uveren. Dok u Jordanu Palestinci èine veæinsko stanovništvo, kralj Abdula se pribojava od moguæe reakcije na televizijske snimke Iraèana koji ginu u rukama Amerikanaca. U intervjuu Njujork Tajmsu, jordanski kralj je izrazio zabrinutost zbog -- kako ih je nazvao -- jastrebova u administraciji predsednika Buša koji su opsednuti Irakom, dok dozvoljavaju da se raspiruje izraelsko-palestinski sukob. Suprotno planovima amerièke administracije, kralj Abdula je izjavio da Jordan neæe nikada pružiti baze za napade na Irak. U sluèaju da Sjedinjene Države i pobedena vreme u takvom ratu - kaže Majkl O-Henlon -- Bušova administracija ne govori mnogo šta æe biti sa post-ratnim Irakom.
“Ako tvrdimo da misiju treba preduzeti za dobrobit Iraka i tog regiona, onda smo obavezni da uèinimo sve što je potrebno da se ta država oèuva. Smatram da bi bila užasna politika obaranja Sadama Huseina bez ikakve ideje šta treba da usledi posle toga. Treba razgovarati ne samo o nekoliko meseci rata za svrgavanje Sadama, nego i o višegodišnjoj okupaciji koja bi usledila”.
Okupacija koju predviða O-Henlon bila bi nalik na Maršalov plan posle Drugog svetskog rata. Irak u haosu i u opasnosti da se raspadne na tri dela iziskivalo bi najmanje desetogodišnju okupaciju 10 do 20 hiljada trupa. To bi se moglo postiæi, kaže O- Henlon, ali da li Sjedinjene Države žele tako nešto i da preduzmu? Da li je razmotreno koliko bi to koštalo. Da li predsednik Buš ima sve to u vidu?