Ruski predsednik Vladimir Putin je obeæao da æe podržati Sjedinjene Države u ratu protiv terorizma i pomaže na razlièite naèine. Za uzvrat, Moskva oèekuje odreðene ustupke od Sjedinjenih Država. A to je dugaèak spisak, objašnjava Vladimir Sokor, analitièar iz Fondacije “Džemstaun” stacionirane u Vašingtonu: “Moskva traži veoma visoku cenu. A to je igra koja nema kraja – koja je tek poèela. Nijedan ruski zvaniènik još nije prošao kroz ceo spisak, ali razni ruski funkcioneri i vrlo uticajni savetnici Kremlja javno govore o razlièitim artiklima na tom spisku.”
Sokor ukazuje da Moskva traži da joj se ostave odrešene ruke u obraèunavanju sa pobunom u Èeèeniji. Ona želi da zaustavi širenje NATO-a i zadrži sistem za antiraketnu odbranu. I, uprkos njenom protekcionizmu, traži da uðe u Svetsku trgovinsku organizaciju. Vladimir Sokor smatra da je to tek poèetak i posebno brine zbog sve veæe opasnosti od Gruzije, na jugu Kavkaza: “Moskva sasvim jasno pokušava da stvori u Gruziji ‘casus belli’ – razlog za rat – lažno optužujuæi Gruziju da svesno staje na stranu sa Èeèenima i drugim meðunarodnim teroristima - protiv Rusije. To je potpuna izmišljotina ruske propagande, smišljena da bi se Gruzija naterala na poslušnost.”
Sokor objašnjava da je Gruzija kljuè za zapadne interse na Kavkazu i da služi kao tranzitna arterija od istoka prema zapadu, ukljuèujuæi i vitalne naftovodne i gasovodne pravce. Rusija ima tri vojne baze u Gruziji i saopštila je da sada namerava da ih zadrži i možda poveæa ljudstvo. Gruzija je severni sused naftom bogatog Azerbejdžana, još jedne države sa klimavom nezavisnošæu, koja je nastala posle raspada Sovjetskog Saveza. Moskovski analitièar Jefim Dikij, smatra da bi Rusija – ukoliko bi se rat sa teroristima proširio - mogla da doðe u priliku da izvrši aneksiju Azerbejdžana.
I dok Moskva odugovlaèi sa nuðenjem podrške Sjedinjenim Državama u centralnoj Aziji, Uzbekistan je brzo stavio na raspolaganje svoje vojne objekte. Filip Grifin, iz Meðunarodne fondacije za izborne sisteme, nedavno se vratio iz centralne Azije, gde je proveo dve godine: “Uzbekistan je najmnogoljudnija i vojno najjaèa centralnoazijska republika, koja je takoðe najviše nastojala da se distancira od bivših gospodara u Moskvi. Zbog toga bih rekao da se uzbekistanska odluka zasniva èisto na onome šta hoæe predsednik Islam Karimov.”
Tadžikistan, koji se granièi sa Avganistanom, i koji je pod uticajem Moskve, veæ se pokazao - dozvolivši razmeštanje otprilike 20 hiljada ruskih vojnika, koji pomažu avganistanskom Severnom savezu – u borbi protiv talibana. Posle poèetnog oklevanja, Rusija je saopštila da bi Sjedinjene Države mogle da krenu u napade iz Tadžikistana, ukoliko se ukaže potreba za time. Rat protiv terorizma daje i Rusiji i autoritarnim centralnoazijskim vladama razlog za obraèun sa sopstvenom opozicijom i na taj naèin – kako smatraju analitièari – možda podstaknu terorizam koji pokušavaju da iskorene. Ukoliko im se uskrati legalna opozicija, razoèarani ljudi se okreæu ratobornim islamskim organizacijama. Usamljen meðu centralnoazijskim državama, Tadžikistan, ima koalicionu vladu u kojoj je i jedna islamska stranka koja može slobodno da deluje. Gledajuæi u buduænost, Filip Grifin predoèava da bi Sjedinjene Države, ukoliko amerièke snage uðu u Tadžikistan, treblo da imaju na umu ovu ne baš sasvim èvrstu politièku ravnotežu: “Vlada Sjedinjenih Država bi napravila grešku ako bi kratkoroèno došla u Tadžikistan zbog onoga što želimo da postignemo u Avganistanu, i da se potom - ukoliko to postignemo – odmah pokupi i ode. To bi moglo da poremeti ravnotežu.” Filip Grifin zakljuèuje da svaki rat ima šire i ponekad iznenaðujuæe implikacije. Rat protiv terorizma ne predstavlja izuzetak.