Linkovi

Pavlović: Pozitivan trend u srpsko-američkiim odnosima


Pavlović: Pozitivan trend u srpsko-američkiim odnosima

Pavlović: Pozitivan trend u srpsko-američkiim odnosima

<!-- IMAGE -->

Vašingtonski dopisnik beogradskog lista “Danas”, Slobodan Pavlović, u razgovoru za naš program komentariše tekuća kretanja u američkoj spoljnoj politici i američko-srpskim odnosima kao i doprinos nedavno preminulog Mihajla Mihajlova tim odnosima i razjašnjavanju američke politike prema Srbiji.

Pavlović: “Može se reči da je administracija predsednika Obame u prvi plan isturila domaće probleme - zdravstvo, ekonomske probleme i sva ostala nasledja te vrste, koje je preuzela od Džordža Buša. Naravno, spoljna politika je tu igrala veoma važnu ulogu, ali je ostala pomalo u drugom planu i to se i dalje potvrdjuje. Evo, prošlo je 14 meseci otkako je Obama ušao u Belu kuću, a nažalost neka velika očekivanja kojih je bilo u vezi sa spoljnopolitičkom preorijentacijom SAD i uspostavljanjem možda nekih novih mostova i rešavanja nekih postojećih problema, pre svega Bliskoa istoka, nažalost se još ne ostvaruju. Dobrim delom to je posledica svega onoga sa čime se Obama suočava u Avganistanu, kao i u Iraku - znači to angažovanje na vojnom planu koje potpuno pokriva sve njegove veze i saradnju sa saveznicima. Pored toga, lični odnosi Buša, a pogotovo Bila Klintona, na primer, sa liderima nekih od vodećih savezničkih zemalja u svetu, nisu doživeli reprizu sa novim predsednikom u Beloj kući, bilo da je to odnos sa Gordonom Braunom iz Britanije, ili Angelom Merkel, ili Nikolom Sarkozijem. Tu postoje dobri odnosi, ali postoji i jedna distanca koja je donekle posledica Obamine prirode i stila predsednikovanja, kao i novih situacije koje čine da ti odnosi nisu onakvi kakvi bi sve strane želele da budu. To ne znači, naravno, da je opala Obamina popularnost u Evropi i svetu. Ali, kada je reč o najvišem nivou, primećuje se da nije onako kako se očekivalo.“

Glas Amerike: Da li u američko-srpskim odnosima postoji novi trend i koji su podsticajni faktori za njihovo dalje unapredjenje?

Pavlović: „Taj trend je u toku, i obeležila ga je, kao što znamo, poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu pre godinu dana. Taj doprinos je u nekom pomaku, posebno sa srpske strane, koja nastoji da se ti odnosi unaprede i dovedu u neku ravan sa kojom bi obe strane bila zadovoljne. U poslenjih par nedelja ponovo smo bili svedoci poseta visokih predstavnika Srbije i ta pokretna traka se ne zaustavlja kada je reč o njihovom dolasku iz Beograda. Ovde su bili šef diplomatije Vuk Jeremić i načelnik generalštaba Miloje Miletić i tu je potvrdjeno ono što se uglavnom znalo kada je reč o unapredjenju saradnje vojske Srbije sa nacionalnom gardom države Ohajo. Mi ovde imamo nekih 15-tak naših - što oficira što podoficira, koji se školuju, što se smatra velikim napredkom u odnosu na raniji period. Isto tako se govori i, konkretno, radi oko uspostavljanja saradnje u okivru učešča Srbije u „Partnerstvu za mir“, a pri tome je vrlo evidentno da će u nekim akcijama Srbija biti povezana sa Madjarskom, koja je član NATO-a i, kada je reč o obuci naših vojnika i nekim konkretnim angažovanjima, a to se odnosi ne samo na Srbiju, već i na Crnu Goru, Madjarska izgleda preuzima mesto nekog neke vrste mentora. Crnogorski vod od 30 i nešto vojnika ovih dana ide u Avganistan i tamo će biti u sastavu madjarske jedinice.“

Glas Amerike: Značajan doprinos u razjašnjavanju američke politike prema Srbijii dao je nedavno preminuli autor i politikolog Mihajlo Mihajlov.

Pavlović: „Sticajem oklonosti sav moj boravak i rad u SAD za naše medije bio je direktno

<!-- IMAGE -->

povezan i obogaćen druženjem i saradnjom sa gospodinom Mihajlovom. Mislim da je ogroman gubitak ne samo za sve nas koji smo ga poznavali, nego uopšte za jednu intelektualnu misao i dalekosežnost srpskih predstavnika u svetu i kod kuće, jer kao što znamo Mihajlov je dosta dugo živeo i radio u Americi, negde od 1977-e godine, gde je stigao posle robijanja u Sremskoj Mitrovici gde je proveo sedam godina zbog pisanja - prvo o odnosima sa Moskvom. Kada su ga pustili iz zatvora, on je u to vreme bio profesor u Zadru, opet mu djavo nije dao mira, pa je za „Njujork tajms“ napisao nekih 4-5 tekstova za šta je dobio sedam godina zatvora, od čega je odslužio samo polovinu. Naime u Beogradu se tada održavala velika konferencija evropskih država i u to vreme režimu nije odgovaralo da se zna da Tito ima jednog političkog zatvorenika. Oslobodili su ga, pustili ga, dali mu pasoš i dozvolili mu da dodje u Ameriku gde su mu već bile sestra i majka. Mihajlov je posle toga sjajno ovde radio, objavio više knjiga, na poznate ruske teme, i još par dela, učestvovao na brojnim simpozijumima i bio gostujući profesor u nekoliko američkih država da bi najzad dočekao neke nove vetrove Srbije i vratio se 2001. godine u Beograd gde je nastavio svoj rad. Posebno bih ukazao na nešto što se ovih dana tamo u javnosti izvlači u prvi plan, a to je njegova sjajna polemika sa Solženjicinom. Tema je bila pravoslavni autoritatizam, pri čemu je Mihajlov optuživao Solženjicina da je bio veoma povezan sa Borisom Putinom i to mu je zamerao. Nedavno je u elektronskim novinama u Beogradu objavljen na tu temu jedan sjajan intervju, koji je sada preštampan na vebsajtu „Peščanika“, i koji apsolutno govori sve ono što bi treblao znati o Mihajlu Mihajlovu, njegovoj viziji i dubini njegove misli. Bio je veliki pobornik unapredjenja i prevazilalaženja situacije koja je vladala do 2000. godine što je pokazao i samim svojim odlaskom u Beograd, posle rušenja Miloševića, kada mu je ovde dat pasoš i vraćeno državljanstvo, koje mu je ranije bilo oduzeto.“

XS
SM
MD
LG