„Uprkos izraženoj želji Obamine administracije da jača transatlantsko partnerstvo, obe strane izražavaju nezadovoljstvo postojećim odnosima,“ kaže u razgovoru za naš program Kurt Volker, bivši ambasador SAD u NATO-u u administraciji predsednika Džordža Buša. Ambasador Volker, koji je sada saradnik Centra za transatlantske odnose na Univerzitetu Džons Hopkins i viši savetnik u Atlantskom savetu Sjedinjenih Država, osvrnuo se na razlike u pristupu pojedinim medjunarodnim problemima na dve strane Atlantika.
Po rečima Kurta Volkera, administracija predsednika Obame od samog početka je isticala nameru da obnovi blisku saradnju sa saveznicima i da se vrati multilateralizmu, odnosno saradnji u Ujedinjenim nacijama, NATO-u i drugim međunarodnim organizacijama. Međutim, politika nove administracije po konkretnim pitanjima samo je nastavak politike administracije Džordža Buša:
„Vidimo kontinuitet, na primer, u Avganistanu. Administracija je predana sveobuhvatnom pristupu, civilnom i vojnom, u saradnji sa saveznicima. Takođe je povećan broj vojnika, što je samo po sebi snažna poruka predanosti Avganistanu. Drugi primer bi bio raketni štit, iniciran od strane prethodne administracije. Iako je predsednik Obama otkazao stacioniranje antibalističkog sistema odbrane u Evropi on je predan ideji da treba izgraditi štit protiv mogućeg iranskog raketnog napada na Evropu.“
Volker dodaje da, uprkos izraženoj želji Obamine administracije da jača transatlantsko partnerstvo, obe strane izražavaju nezadovoljstvo postojećim odnosima:
„Posle otkazivanja izgradnje antiraketnog štita u Evropi, zemlje centralne i istočne Evrope smatraju da su njihovi interesi zapostavljeni. Zapadna Evropa smatra da se ne ostvaruju kontakti i angažmani dve strane u meri u kojoj su očekivali. A, prigovor na američkoj strani je da uprkos naporima Obamine administracije, Evropljani nisu spremni da u punoj meri pomažu Sjedinjene Države. To samo ukazuje na duboke razlike u stavovima Sjedinjenih Država i evropskih zemalja, koje još uvek nismo počeli da rešavamo. Dve strane imaju različite pristupe problemu terorizma, islamskog ekstremizma, krizama kao što je Avganistan, pitanju Rusije, problemu širenja oružja masovnog uništenja i energetske bezbednosti.“
Upitan da li to znači da se Amerika i Evropa sve više razilaze u oceni glavnih međunarodnih pitanja, Volker je odgovorio:
„Mislim da smo se udaljili jedni od drugih verovatno iz lenjosti. Ali ako pobliže pogledate imamo različite predstave o tome kako graditi odnose Rusijom. Srednja i istočna Evropa je zabrinuta, Zapadna Ervopa se zalaže za angažman sa Rusijom. Rat u Avganistanu, Evropljani ne smatraju svojim, iako je to prioritet za SAD. Kada je reč o energetskoj bezbednosti, centralna Evropa i Baltičke zemlje se ne slažu sa politikom bližeg povezivanja sa Rusijom, za šta se zalažu zapadni Evropljani. Svi ti slučajevi pokazuju da ne postoji usaglašeno mišljenje, koje nam je neophodno da bi mogli da ih rešavamo.“
Upitan da li razlike proističu iz nespremnosti Evrope da sebe vidi kao aktivni faktor globalne bezbednosti, Volker kaže:
„Način na koji Evropljani koncipiraju Evropu neprestano se menja. Mislim da se trenutno nalazimo u fazi u kojoj je evropska predanosti institucijama Evrope opala u prilog nacionalnih struktura. Primer toga je izbor kandidata za novog evropskog predsednika i ministra inostranih poslova. Vodeće evropske zemlje kao što su Nemačka, Francuska i Britanija, želele su manje poznate kandidate sposobne da stvaraju konzensus, umesto poznatijih ličnosti, što još jednom ide u prilog nacionalnih država, na uštrb centralnih evropskih struktura. Slično je sa energetskom politikom, ona jednostavno ne postoji na nivou Evrope.“
Volker kaže da nije slučajno što se američko-evropski samit u novembru u Vašingtonu, poklopio sa zvaničnom posetom nemačke kancelarke Angela Merkel Sjedinjenim Državama. Merkelovoj je pri tom ukazana posebna čast, jer je bila pozvana da govori pred oba doma američkog Kongresa.