Saradnik vašingtonskog Instituta Vudro Vilson, Džon Sitilidis za Glas Amerike govori o tome da li će SAD, u svetlu sve neizvesnije situacije u Avganistanu i Pakistanu i Jemenu, nastaviti istim putem ili će inicirati novu regionalnu strategiju.
Sitilidis: “SAD su suočene sa terorističkim delovanjem u Avganistanu i Pakistanu i sa strateškim i taktičkim problemom u Jemenu. Jemen je strateški važna zemlja, koja se graniči sa Somalijom i Saudijskom Arabijom, dve zemlje u kojima se previranja intenziviraju. Kao što znate, u Jemenu je svojevremeno osnovana al-Kaida na Arabijskom poluostrvu, koja namerava da ugrozi političku, pa i ekonomsku stabilnost tog regiona. Kako se uhvatiti u koštac sa tim problemom? Pre svega Vašington treba da ispita mogućnosti formiranja političkih koalicija sa Saudijskom Arabijom, Kuvajtom, Bahreinom, Katarom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Omanom i sa Savetom zemalja Persijskog zaliva kako bi se Jemen efikasnije priključio radi dalje političke i ekonomske integracije. Drugo, SAD će morati da pomognu u modernizaciji oružanih snaga Saudijske Arabije koje se bore protiv terorista duž svoje granice sa Jemenom. U ovom momentu je važno da američke snage ne udju u Jemen, da ne bi još više ojačalo antiameričko raspoloženje. Imate saudijske oružane snage, kao i snage u Kataru i Omanu, tako da te zemlje mogu da obezbede regionalne trupe radi pomoći jemenskoj vladi u borbi protiv al-Kaide. Treće, SAD će morati da se intenzivnije angažuju u onesposobljavanju komunikacija i saradnje članova al-Kaide preko interneta, pošto oni na taj način organizuju i koordinišu svoje aktivnosti i regrutuju teroriste.
Glas Amerike: Šta bi se moglo preduzeti u pogledu iranskog nuklearnog programa?
Sitilidis: Iransko nuklearno pitanje je bilo jedno od velikih strateških dilema zapada tokom protekle decenije. Pored Zapada tu dilemu imaju i iranski susedi, a svakako i Rusija i Kina. Ukoliko bi izbio rat u tom regionu, koji bi započeo Iran, to bi imalo globalne posledice, posebno u energetskom sektoru, ali i u geopolitičkoj sferi, u pogledu Irana i Bliskog istoka. Medjutim, mislim da je problem sada manje u iranskim nuklearnim ambicijama, a više u iranskom režimu. Ne verujem da se Zapad protivi nastojanjima Teherana da obezbedi nuklearnu energiju radi ostvarivanja ekonomskih i socijalnih ciljeva. Medjutim, problem je u tome što je iranski teokratski sistem korumpiran i autokratski i što nastoji da destabilizuje susedne zemlje i region pa i zemlje van regiona. Dakle, problem je režim i kako se njega osloboditi, odnosno kako pomoći opoziciji i demokratskim snagama, a da se ne pruži utisak da je opozicija povezana sa zapadnim ili cionističkim snagama koje, navodno, kuju zaveru protiv te zemlje. Stoga treba pronaći kreativne načine da se pomogne opoziciji. Drugim rečima, Obamina administracija bi trebalo da formuliše spoljnu politiku koja bi bila daleko eksplicitnija i agresivnija u podršci demokratskim pokretima širom sveta, uključujući Iran. Takava politika bi imala podršku EU, a nadam se i Rusije i Kine, upravo zbog jasno opredeljenog stava Teherana da se domogne nuklearnog oružja.