Pre dve godine katolička crkva Svetog Hjua od Grenobla u Grinbeltu, nedaleko od Vašingtona, naručila je veliku ikonu Isusa Hrista i njegovih apostola za zid iza predikaonice. Velika tradicija ikonografije ovoga puta interepretirana je rukom savremene umetnice Delfije Dirks, koja za Glas Amerike govori o nastanku te ikone u četiri dela:
„Velika gornja ikona odslikana je u crkvi, jer je bila prevelika za moj studio. Parohijani su tako mogli od nedelje do nedelje da prate napredak. Na drveni panel prvo smo stavili lepak i zatim razvukli platno. Povrh svega toga naneli smo osam slojeva vrlo finog gipsa koji koriste mnogi ikonopisci. Potom sam ucrtala likove i ostale detalje. Kad su u pitanju boje, koristim mešavinu žumanceta, vode i sirćeta sa finim pigmentima od kojih su neki mleveno drago kamenje. Prvo se nanose najtamnije boje, da bi se potom u slojevima nanosile svetlije i time izgradile pojedine nijanse i obličje lika i tkanina. Taj proces simbolizuje činjenicu da nas je Hristos iz tame izveo na svetlo.“
Delfija dodaje da svaka figura ima simbol sveca - oreol i ukazuje da je on obložen listićima od 24-karatnog zlata. Svaki lik, priča umetnica, ima uz sebe neki simboličan predmet. Bruno je, na primer puno hodao pa ima štap kao i knjigu sa grbom kartuzijanskog kaludjerskog reda, čiji je osnivač.
Pitali smo velečasnog Tepija, poreklom iz Belorusije, kada je u Americi uvedena praksa da katoličke crkve izlažu pravoslavne ikone:
„Javilo se to zapravo relativno skoro i mislim da je za to najzaslužnija ideja Pape Jovana Pavla II, koju sada nastoji da realizuje Benedikt 16. Naime, Papa Jovan Pavle II smatrao je da su crkve istoka i zapada, jedna crkva i da ona mora disati sa oba plućna krila. U duhu te ideje izgledalo je prirodno da Zapad ponovo otkrije vizantijska bogatstva i predstavi ih i u Americi.“
A, na naše pitanje zašto je za svoju crkvu izabrao baš ove svece otac Tepi kaže da je logičan izbor bio Isus Hristos, uvek prisutan na liturgijama, kao i majka božija u tradicionalnoj vizantijskoj ikonografiji uvek odslikavana kraj njega. U okviru donjeg triptiha u sredini iza tabernakla su andjeli Mihailo i Gavrilo koji drže disk našeg gospoda, kaže otac Tepi i dodaje da je to i ovog puta tradicionalna Vizantijska varijanta. Na dve spoljne strane su veliki apostoli sveti Petar i sveti Pavle na čijim učenjima je crkva zasnovana, a do njih su dvojica svetaca iz 11. veka savremenici svetog Hjua – pokrovitelja ove crkve – papa Gregorije sedmi i sveti Bruno, osnivač Kartuzijanskog reda. Otac Tepi nam je još ispričao da je na putu iz Istambula posetio Srbiju i proveo u Kraljevu, kako sam kaže, nezaboravnu novogodišnju noć 1984. na kojoj se puno pevalo i igralo.
Delfija i Harlan Dirks dugo su živeli u inostranstvu gde je Harlan kao poljopirvrdni savetnik radio dugi niz godina sve do 1987. U američkim ambasadama u Danskoj, Moskvi i Srbiji. Tokom boravka u Moskvi Delfija se zainteresovala za ikonopisanje. Po povratku u Ameriku, nakon što se penzionisala, rešila je da se ozbiljnije pozabavi tom umetnošću i upisala je kurs kod jednog majstora ikonografije u Pensilvaniji, a potom, nakratko i u Moskvi. Dok je u svom studiju započinjala novi projekat pitali smo je na čemu radi:
„Reč je o raspeću koje sam sama kreirala, osim naravno Hristovog tela koje je uvek isto. Na vrhu je Tajna večera, a ispod tog prizora su andjeli. Pojedina ću mesta osenčiti što će potom olakšati nanošenje tamnih i svetlih nijansi bez previše slojeva. Za senčenje koristim kap indijskog mastila rastvorenog u vodi.“
A u crkvi Blagoslovenog pričešća, u Čevi Čejsu, u Vašingtonu, koja je takodje od Delfije naručila ikone Isusa i majke božje, Delfija nam je ispričala da je Hristos ovom prilikom, kao što je često slučaj na ikonama, prikazan na prestolu, kao gospodar sveta. On je tipično odslikavan u crvenoj i plavoj odori. Crvena boja je simbol zemlje i indikator da je Isus živeo na zemlji, dok je plava simbol nebeskog raja. I ovog puta u njegovoj ruci je tekst Jevandjelja dok su mu bosa stopala na maloj dekorativnoj stolici, koja simbolizuje svet kojim vlada.