Predsednik Barak Obama je izjavio da odluka da li će u Avganistan biti upućene dodatne američke trupe, neće moći da se donese na brzinu. Na konferenciji za novinare u Beloj kući, posle razgovora sa kanadskim premijerom Stivenom Harperom, predsednik je takođe rekao da za rat u Avganistanu nije postojala jasna strategija. Analitičari i tvorci postojeće strategije je nazivaju „razumnom silom" - skladnom mešavinom investicija, dobrih dela i vojne sile, koja treba da pridobije prijatelje ciljajući na neprijatelje u ratu. Američki Sekretarijat za odbranu je 2007. godine i zvanično prihvatio tu filozofiju. Ali na terenu u Avganistanu, američke snage uviđaju da je teško istovremeno biti humanitarac i graditelj - i vojnik.
Vojnici 10. brdske divizije američke Armije, umarširavaju u Kovt-i-Ašrov u pokrajini Vardak, jugozapadno od Kabula. U Vardaku su se proteklih meseci vodile teške borbe, jer je Taliban pojačavao svoja dejstva, a američka pojačanja su pristizala postepeno. Teško naoružane američke patrole su uobičajeni prizor u okolnim selima. Avganistanski i američki vojnici su ovog puta doneli poklone. Školski pribor za decu, materijale o izborima za odrasle i malu avganistansku zastavu – za sve. Pomoć je deo pre dve godine započete strategije povećavanja popularnosti snaga koje predvode Sjedinjene Države među običnim Avganistancima. To je strategija za koju se Sekretarijat za odbranu i stariji vodnik prve klase Endru Spano, iz Desete brdske divizije, nadaju da će okrenuti avganistanski narod protiv Talibana.
„Usredsređujemo naše mlade lidere na to kako da preuzmu ‘humani prostor’ od neprijatelja u Avganistanu. Pod tim podrazumevam narod u ovoj zemlji.“
Američki sekretar za odbranu Robert Gejts, prvi se zalagao za strategiju učvršćivanja prijateljstva pre dve godine. On joj je dao ime „razumna sila“, kao razumnoj kombinaciji borbe, pomoći, obnove i diplomatije. Ali na terenu u Vardaku, neki od vojnika kažu da „razumna sila“ ne donosi rezultate. Među najoštrijim kritičarima su pešadinci. Oni su najveći deo obuke proveli vežbajući se za borbu, a ne za humanitarnu pomoć. Pre nego što su razmešteni, stariji vodnik Endru Spano kaže da su prošli kroz kratak kurs ophođenja s Avganistancima.
„Sve što nas odvaja od naših uobičajenih pešadijskih zadataka može da bude teško. Ali dok smo se obučavali, radili smo različite vežbe – brigada je potrošila mnogo novca da bi angažovala američke stanovnike avganistanskog porekla za obuku. To nam je pomoglo da budemo spremni.“
Ipak, mnogi vojnici kažu da obično ne provode dovoljno vremena u istoj zajednici da bi mogli da uspostave trajne veze sa Avganistancima. Od komandanata se očekuje da uspostave lične veze sa lokalnim starešinama. Ali to osoblje se menja svakih šest meseci. Potpukovnik Armije Kimo Galahju kaže da su koalicione snage previše proređene da bi „razumna sila“ donela rezultate.
„Ovde je bila stacionirana samo jedna streljačka četa koja je trebalo da pojača i pomogne avganistanskim snagama. Za borbu protiv pobunjenika u Avganistanu su potrebni vojnici na licu mesta.“
Galahju dodaje da mnoge armijske jedinice, budući da se nasilje povećava, nemaju vremena za humanitarni rad i obnovu.
„Na prvom mestu je bezbednost. Razvoj i uprava su odmah iza toga.“