Linkovi

Na američkim univerzitetima prisni odnosi profesora i studenata


Odliv mozgova je uobičajeni problem za sve zemlje u razvoju, a uspeh svake vlade ogleda se i u tome koliko se onih koji se školuju u inostranstvu, posle studija vrati u svoju zemlju. Srbija za sada izvozi studente, mahom u Ameriku, ali se na žalost jako mali broj njih odluči da se vrati i primeni stečeno znanje. U mini seriji o srpskim studentima u Sjedinjenim Državama razgovaramo sa mladim ljudima o njihovom studijskom iskustvu i šta je to što bi ih privuklo da se vrate u svoju zemlju.

Marko Stanković iz Sremske Mitrovice diplomirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog Univerziteta sa 22 godine. Kao i većina studenata, nije bio siguran čime bi želeo da se bavi, te je na savet prijateljice otišao na sastanak Međunarodnog akademskog centra u Beogradu, koji pomaže studentima koji žele da studiraju u Americi.

"Tada još nisam tačno znao šta bih studirao na masters studijama, ali sam kroz mesec-dva shvatio da želim da studiram međunarodne odnose i počeo sam da tražim univerzitete, koji su najprestižniji za to u Americi. Jedan od univerziteta koji su me primili bio je Džordž Vašington", kaže Marko.

Privatni univerzitet u američkoj prestonici, "Džordž Vašington", osnovan je 1821. godine, a 2007. je proglašen za najskuplju školu u Americi. Marko je deo finansija obezbedio sam, dok je veći deo sredstava dobio od samog univerziteta u vidu stipendije "Merit bejsd feloušip".

"To je ustvari najbolji način da studenti iz Srbije dođu ovde. Za magistarske studije nije toliko lako da se dobiju sredstva, dok je za studente na doktorskim studijama mnogo lakše. Oni uglavnom dobijaju sva sredstva, s tim što moraju da predaju studentima koji studiraju na osnovnim studijama", objašnjava on.

Razlike u nastavnim metodama Srbije i Sjedinjenih Država su ogromne, a mišljenja su podeljenja koji metod daje bolje rezultate s obzirom da oba sistema imaju pozitivne i negativne strane. Ono što je Marko zapazio je da je možda najbitnija razlika u broju studenata i pristupu profesora.

"Često imamo seminare u kojima učestvuje po 10 studenata i profesor, grupe nikada ne prelaze preko 15 studenata. Mnogo je bliskiji odnos studenata sa profesorom, dok je u Beogradu svaki student samo broj za profesora. Ima mnogo više interakcije između studenata i profesora i samim tim ima mnogo više prostora da se nauči. Nema klasičnog učenja napamet kao kod nas, nego se više rade projekti, prezentacije, eseji - tako da se ustvari kroz to mnogo više knjiga pročita i mnogo više nauči", mišljenja je Marko Stanković.

Iako je za njega još rano da razmišlja gde će se zaposliti po završetku magistarskih studija, siguran je da će u prvih nekoliko meseci pokušati da pronađe posao u Americi, a da će onda odlučiti da li će se vratiti u Srbiju. Što se tiče odliva mozgova, Marko smatra da je teško motivisati mlade ljude da se vrate u zemlju sa nestabilnom ekonomskom i političkom situacijom.

"To je pitanje kojim se bave ili bi trebalo da se bave naše institucije već godinama i ne vidim da su našli neko pametno rešenje. Mislim da bi naša država trebalo da pomogne studentima koji odlaze u inostranstvo da se obezbede stipendije. Mislim da bi naše ambasade po svetu trebalo više da obrate pažnju na ljude, jer mislim da ljudima mnogo znači kad se neko interesuje za njih i da bi se možda mnogi vratili čak i u uslove koji nisu tako dobri kao na Zapadu ako bi neko zaista pokazao interesovanje za njih. Međutim država jako malo, ili nimalo, pokazuje interesovanje za te ljude i zato oni i ostaju", zaključuje on.

Marku je ostalo još godinu dana studija što mu ne pada teško s obzirom da mu, kako kaže, život u Vašingtonu prija jer ima mogućnosti da upozna mnoge mlade, ambiciozne ljude, koji rade u ambasadama, Svetskoj banci ili nevladinim organizacijama.

XS
SM
MD
LG