Čeličane u Betlehemu u Pensilvaniji, na istoku Sjedinjenih Država, više od stoleća su bile uključene u izgradnju mosta „Golden gejt“ u San Francisku, ili najvećeg dela panorame Menhetna. Industrijom je međutim počev od 1990-ih počela da dominira konkurencija iz inostranstva, a velike peći nekada ogromne čeličane, polako su počele da se gase. Zahvaljujući novom poslovnom poduhvatu, deo bivše betlehemske čeličane ponovo počinje da radi – pod firmom Kockarsko odmaralište „Sends“.
Peći za topljenje betlehemskog čelika su podsetnik na prošlost ovog grada. Duže od decenije čeličana ne radi, a priroda polako osvaja simbol američke svojevremeno nedostižne industrijske moći.
„Reći da je ovo bio grad jedne fabrike je tačno i verovatno prilično tačno za najveći deo prošlog veka.“
Stiven Dončis je radio u betlehemskoj čeličani više od 30 godina. I dalje pamti prvi dan na poslu.
„Bilo je zaista veliko uzbuđenje ući unutra, vodeti proizvodnju i biti deo svega toga.“
Dončis je napredovao na poslu i postao portparol kompanije što je, u izvesnom smislu, i dalje. Sada je zadužen za očuvanje onoga što je preostalo. Fabrika će postati deo Nacionalnog industrijskog muzeja, čiji je on predsednik i izvršni direktor. Iako se istorija gradske industrije čelika čuva, kompanija koja ulaže svoju budućnost u Betlehem se zove: Kockarsko odmaralište „Sends“.
Kompanija „Sends“ koja drži kockarnicu u Las Vegasu, kupila je zemljište 2007, da bi u maju ove godine bila otvorena kockarnica tačno na mestu gde se nalazila čeličana.
Da bi se priklonila industrjskoj prošlosti Betlehema, kockarnica je izabrala motive iz industrije čelika, uključujući i rasvetu koja podražava čelične šipke. Često ponavljana ironična priča u vezi sa tim je da je kompanija „Sends“ zbog globalne potražnje jedva nabavila čelik za konstrukciju.
To je investicija od 750 miliona dolara u gradu u kojem je stopa nezaposlenosti gotovo 9 odsto. Predsednik kockarnice, Robert Desalvio, ima velika očekivanja u vezi s daljim razvojem, uprkos tome što je objekat otvoren u vreme ekonomskog posrtanja.
„To je već prilično veliko. S vremenom ćemo dodati hotel sa 300 soba, višenamenski centar od pet hiljada kvadratnih metara, kao i šoping centar od oko 20 hiljada kvadratnih metara. Prema tome, tu verovatno treba da pristigne još prilično više od stotinu miliona dolara investicija.“
Ali ti planovi se već odlažu. Izgradnja hotela je privremeno prekinuta, jer je usporavanje ekonomije teško pogodilo i kockarski biznis. Takođe, u gradu se strahuje da bi oslanjanje na kockarnicu u pogledu investicija moglo da se osveti. Stiven Dončis međutim objašnjava da Betlehemu i ne preostaje neki veliki izbor.
„Kada se čeličana zatvorila, to se naravno nikome ko je imao veze sa kompanijom nije dopalo. Kada bih mogao da biram, radije bih zarađivao na čeliku, ali stvarnost govori da to ovde neće biti moguće, tako da se postavlja pitanje šta bi mogao da bude najbolji sledeći korak da bi se pomoglo kompaniji i lokalnoj zajednici.“
Dončis u međuvremenu ima zadatak da pokuša da sačuva ono što je ostalo i zbog toga je vrlo zadovoljan. Ova sala sa gasnom turbinom će biti obnovljena i planira se da se tu postavi stakleni zid, da bi posetioci imali panoramski pogled na impozantan objekat. Potrebno je sačuvati i konzervisati mnoštvo elemenata velikog industrjskog projekta, od vatrogasnog kamiona koji je nekad služio u fabrici, do alatki koje su korišćene za proizvodnju oružja i brodova za dva svetska rata. Industrija čelika se održala u Betlehemu duže od stoleća. Ovaj „zarđali“ grad u Dolini Lihaj, sada gaji nadu da će kockarnica pretvoriti čelične šipke u zlato.