Nije tajna da su Sjedinjene Države suočene sa epidemijom proždrljivosti. Jedna od prvih stvari koje stranci uočavaju po dolasku u Ameriku je broj preterano gojaznih ljudi i žena.
Posle sedam godina istraživanja o tome šta navodi Amerikance da previše jedu, bivši direktor američke federalne Uprave za hranu i lekove Dejvid Kesler, došao je do zaključka da nije reč o nedostatku volje i da Amerikanci možda nisu sami krivi što jedu previše. Svoje nalaze izneo je u knjizi pod naslovom Kraj preteranog uzimanja hrane.
Dejvid Kesler je pošao od pitanja: zašto su Amerikanci danas gojazniji nego ikada ranije? Zašto ljudi ne mogu da odole određenim vrstama hrane. Zašto nastavljaju da jedu iako su već siti?
"Više ne jedemo samo u vreme obeda. Hrana nam je dostupna 24 sata dnevno. Društveno je prihvaćeno da može da se jede i hoda ulicom, da se jede na poslovnim sastancima. U suštini, od hrane smo napravili zabavu," kaže Kesler.
Pripremajući materijal za knjigu Kesler je razgovarao sa najistaknutijim naučnicima, lekarima i stručnjacima industrije hrane. On kaže da fabrike prerađene hrane i lanci restorana upotrebljavaju sastojke koji podstiču apetit. Masti, šećer i so mogu da se nađu na svakom koraku, kaže on, a te supstance menjaju hemiju mozga i podstiču ono što on naziva "uslovljena proždrljivost."
"Nije reč samo o mastima, šećeru i soli već o anticipaciji, o nagoveštajima zadovoljstva koji nam aktiviraju mozak i podstiču želju. Pošto nas neprestano bombarduju tim podsticajima naš mozak je neprekidno aktivan, u nama se javlja snažna želja, pažnja nam je usmerena na to pa uzimamo sve više i više," kaže Kesler.
Kesler napominje da postoji sličnost između industrije hrane i industrije duvana. I jedna i druga manipulišu ponašanjem potrošača kako bi prodavali svoje proizvode bez obzira na zdravstvene posledice. Umesto da zadovoljava osećaj gladi, industrija hrane kreira proizvode tako da podstiču ljude da jedu više nego što je potrebno, kaže Kesler. Više nego što bi inače želeli.
"Nema sumnje da shvataju šta je potrebno da se učini da bi se ljudi vraćali po još. Hranu su pretrpali ogromnim količinama masti, šećera i soli," kaže Kesler.
Ti sastojci podstiči mozak da luči dopamin, supstancu koja je povezana sa osećajem prijatnosti. Ubrzo, sama pomisao na hranu izaziva želju za njom. Ta neprekidna stimulacija, kaže Kesler, onemogućava svaki pokušaj da se izgube kilogrami.
"Dijete prestaju da deluju čim se mozak prilagodi tome i čim vaše ponašanje postane uslovljeno i podsticano mastima, šećerom i solju. Ako bi vam uskratili hranu 30 ili 60 dana, vi biste to izdržali i izgubili na težini. Ali čim bi vas vratili u svakodnevno okruženje, uz stare navike ukorenjene u vašem mozgu, brzo biste obnovili raniju težinu," kaže Kesler.
U svojoj knjizi Kraj preteranog uzimanja hrane Kesler predlaže stategiju za okončanje zavisnosti od hrane koja počinje shvatanjem zašto ljudi imaju neodoljivu potrebu za određenim vrstama hrane.
"Prva stvar koju treba uraditi je ublažiti stimulaciju. Morate da štitite svoj mozak od podsticaja."
A najbolji način za to, kaže Kesler, je promeniti način gledanja na hranu.
"Morate da razvijete određena pravila. Neki ljudi postaju vegetarijanci. Njima je lako, jer oni bace pogled na životinjske masti i proteine i kažu: ne, to nikako. Drugi ne žele procesovanu hranu, već samo onu iz zdravih izvora. Neki se užasavaju velikih porcija. Važno je razviti neko pravilo i reći: to neću da jedem. To smanjuje aktivaciju mozga," kaže Kesler.
Dok je Dejvid Kesler bio na čelu američke Uprave za hranu i lekove uvedeni su propisi o obaveznom isticanju sadržaja hrane koja se prodaje u samouslugama. On bi želeo da se taj propis sada proširi i na jelovnike u restoranima. Informacija, edikacija i promena percepcije, kaže on, ključni su za preuzimanje kontrole nad našim apetitom i okončanje epidemije prozdrljivosti u Americi.