Linkovi

Čak Hejgl: Primena sile neće popraviti sitaciju u Avganistanu i Pakistanu


Bivši republikanski senator iz Nebraske, Čak Hejgl, predsedava Atlantskim savetom za Sjedinjene Države. Osim toga, on je član nekoliko prestižnih komisija koje su za administraciju predsednika Obame izradile predloge za reformu američke politike, između ostalog, prema Avganistanu, Pakistanu, Rusiji i Bliskom Istoku. Hejgl za „Glas Amerike“ govori o predloženim promenama.

Avganistan i susedni Pakistan su glavno pitanje na dnevnom redu Obamine administracije, smatra Hejgl.

„Mislim da treba početi sa činjenicom da primena sile sama po sebi ne može da reši nijedan problem, a naročito neće popraviti situaciju u Južnoj i Centralnoj Aziji. Smatram takođe da treba da koristimo sva ostala sredstva koja su nam na raspolaganju, kao što su pomoć za razvoj i trgovinu, saradnja sa partnerima i saveznicima, uz visoku svest o potrebama tamošnjih ljudi. Takođe je potrebno delovati strateški i u regionalnom kontekstu, što znači da bi pored zapadnih zemalja u stabilizaciju tog područja trebalo uključiti Rusiju, Indiju i Iran“, kaže Hejgl.

Što se tiče budućnosti NATO-a, on smatra da će ona zavisiti od uspešnosti te alijanse u Avganistanu:

„Budućnost, misija i uloga NATO saveza još nisu do kraja definisane. Posle raspada Sovjetskog Saveza neki su odmah postavljali pitanje da li je NATO uopšte više potreban. Mislim da je odluka o proširenju NATO-a bila ispravna, ali njegova prava uloga i dalje nije utvrđena. NATO sada obavlja misiju u Avganistanu, ali članice u njoj učestvuju nejednako, o čemu postoje otvorene nesuglasice. Mislim da predstoje ozbiljne diskusije o budućnosti NATO-a“.

Pored misije u Avganistanu, NATO je preuzeo zadatke u Africi, planira da pomaže zemljama Južne Azije i učestvuje u čuvanju bezbednosti energetskih izvora u Centralnoj Aziji. Na pitanje da li bi zbog tako proširene uloge, NATO trebalo da izmeni svoj naziv, Hejgl kaže:

„Možda bi trebalo da promeni ime tako da odražava prošireni teren svojih operacija. No, od toga je važnije utvrditi šta je tačno današnja uloga NATO-a, da bismo, shodno tome, samu instistituciju i način na koji ona funkcioniše prilagodili novim izazovima sa kojima su sučene članice saveza. U vreme Hladnog rata, stvari su bile mnogo jasnije. Uloga NATO-a je bila odbrana od Varšavskog ugovora, koji je predvodio Sovjetski Savez. Današnje opasnosti su drugačijeg karaktera. Zato naš sekretar za odbranu, Robert Gejts predlaže reformu američkih odbrambenih snaga i uošte postavlja pitanje kakva nam je odbrana potrebna u današnjim uslovima, sa terorizmom, napadima na kompjuterske mreže i slično“.

Hejgl stavlja naglasak na diplomatsko rešavanja spora sa Iranom, još jednim prioritetnim pitanjem Obamine administracije.

„Kada zemlje žele da reše svoje sporove one se prvo okreću diplomatiji. Odsustvo diplomatije kao polazne tačke vodi u ćorsokak iz koga nema izlaza. Diplomatija pomaže da se pronađe zajednički interes i onda kada su razlike u stavovima naizgled nepremostive. Potpuno je besmisleno početi sa isticanjem razlika i zahtevom drugoj strani da mora da ispuni razne uslove da bi uopšte imala prava na dijalog. Teško da će neka država pristati na to, naročito Iran, zemlja sa civilizacijom i kulturom starom više hiljada godina. Kako je moguće bilo šta postići bez pregovora i razgovora? Alternativa dijalogu je konfrontacija, najčešće oružjem. Uostalom, pokušaj izolacije Irana u proteklih osam godina nije uspeo. Iran je danas uticajniji na Bliskom Istoku nego ikada, dok je region u zapaljivijem stanju nego što je ikada bio“.

O izgledima za unapređenje američko-ruskih odnosa, bivši republikanski senator kaže:

„Naši su interesi svuda vezani za ruske interese. Neće biti mira na Bliskom Istoku, u Iranu, Severnoj Koreji ili bilo gde drugde bez učešća Rusije. Isto tako, ruski interesi su svuda povezani sa interesima Sjedinjenih Država. Strana ulaganja, njihova ekonomija, tržište, energija – sve su to oblasti u kojima je Rusiji potrebna naša pomoć. Rusi ne žele konflikt niti probleme na svojoj južnoj granici. To je sasvim jasno. Zato mislim da moramo da nađemo dovoljno dodirnih tačaka da krenemo napred“.

Na pitanje kako prevazići sporove oko izvora energije i proširenja NATO-a na Istok, Hejgl odgovara:

„Probajmo prvo da se upoznamo sa njihovim poimanjem stvari. Mislim da to nismo činili najbolje proteklih godina. Sjedinjene Države imaju običaj da nastupe sa svojim dnevnim redom, svojim rokovima, svojim uslovima, svojim standardima. Na žalost, to nije najbolji način da se dođe do rešenja. Da bi dogovor uspeo, obe strane moraju biti zadovoljne. Put do toga nije lak, ali je moguć. To ne znači da će Amerikanci žrtvovati svoje interese Rusiji, jer to ni Rusi ne bi učinili za Ameriku. Međutim, veoma je važno da obe strane dobro poznaju uzajamna polazišta i interese, da bi mogle da nađu prostor za saradnju“.

Čaka Hejgla, koji se protivio ratu u Iraku, upitali smo da li podržava odluku predsednika Obame o povlačenju svih američkih borbenih jedinica iz te zemlje do avgusta iduće godine.

„Već sedam godina smo u Iraku i prihvatili smo rokove povlačenja koje je postavila iračka vlada. Međutim, zabrinjava me činjenica da temeljni problemi te zemlje još nisu počeli da se rešavaju. Na primer, nije rešen odnos između Kurda i iračkih Arapa, između iračkih šita i sunita, pitanje učešća tri strane u podeli energetskih resursa, podela vlasti i slično. Nedavno su, na primer, pripadnici kurdske vojske, Pešmerge, sprečili ulazak sunitskih Iračana u Mosul. Guverner te pokrajine pozvao je iračku nacionalnu vojsku u pomoć. Međutim, vojska se nije odazvala. Takođe, zemljom se ponovo širi nasilje. Ali, odluka o povlačenju je doneta. Doneli su je i predsednik Obama i Kongres“.

O izraelsko-palestinskom konfliktu, Hejgl kaže:

„Činjenica je da nema arapskog lidera sa kojim sam razgovarao u poslednjih 13 godina, koji mi nije rekao da izraelsko-palestinski konflikt predstavlja centralno pitanje. To je otrovna smetnja, koju loši ljudi uspešno koriste protiv nas, naših interesa i Izraela, i nanosi štetu našim arapskim saveznicima. U pitanju je veoma destabilizujuća dinamika koja mora da se ukloni“.

Bivši senator se slaže sa ocenama nekih stručnjaka da izraelsko-palestinski konflikt nije isključivo spoljnopolitičko, već i unutrašnje pitanje Sjedinjenih Država:

„Sjedinjene Države su omogućili stvaranje države Izrael. 1948. godine, tu državu je priznao predsednik Hari Truman, koji se nadao da će time pridobiti jevrejske glasove na tadašnjim predsedničkim izborima. Međutim, specijalne veze sa Izraelom podržava jevrejska zajednica u Americi, koja se postavlja veoma zaštitnički prema izraelskoj državi. Lično smatram da, iako su odnosi sa Izraelom dugotrajni i specijalni, oni ne bi trebalo da budu nauštrb naših odnosa sa arapskim prijateljima. Do mira između Izraelaca i Palestinaca može doći jedino uz energični angažman Sjedinjenih Država“, zaključuje Čak Hejgl.

XS
SM
MD
LG