Iako su prošla već četiri meseca otkako je Dmitrij Medvedev postao predsednik Rusije, još se čuju pitanja ko zaista drži vlast u Rusiji. Njegov prethodnik, Vladimir Putin, napustio je predsednički položaj i jasno stavio do znanja da namerava da zadrži vlast. Predsednik Medvedev ga je imenovao za premijera. Neki posmatrači kažu da se Putinova uloga - odnosno donošenje i političkih i ekonomskih odluka - nije promenila od vremena kada je bio na predsedničkom položaju.
Na televizijskim ekranima širom zemlje vidi se da Rusija ima novog mladog i energičnog predsednika – koji se sastaje sa svetskim liderima i izdaje važna saopštenja.
Njegov prethodnik, a sada premijer Vladimir Putin podjednako je često na TV ekranima. Politički analitičari smatraju da je teško povući razliku izmedju poruka koje njih dvojica upućuju zemlji i svetu, kaže Evgenij Volk, analitičar u moskovskoj Kancelariji Fondacije „Heritidž“, organizacije sa sedištem u Vašingtonu.
"Sudeći po unutrašnjoj i spoljnoj politici Dmitrija Medvedeva, jedno je jasno - ovo je totalni nastavak politike koju je postavio njegov prethodnik. Medvedev ide kursom koji se temelji na državnim regulativama, jakoj vlasti i ekonomskom razvoju. U inostranoj politici Moskve vidimo izvesna nastojanja da se Rusija dokaže kao nova supersila poput nekadašnjeg Sovjetskog Saveza", smatra Volk.
Težnja da se dokaže kao supersila je postala očigledna u avgustu, tokom ruske uspešne vojne akcije protiv gruzijskih snaga u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Ubrzo posle proterivanja gruzijskih snaga, Moskva je zvanično priznala nezavisnost tih secesionističkih regiona i – najavila da će njene trupe tu i ostati. Cilj Rusije je da proširi svoju uticajnu sferu, kaže nezavisni vojni analitičar Pavel Felgenhauer i dodaje:
"Naš strateški cilj je bio da stvorimo veliku zaštitnu zonu, sferu uticaja koja obuhvata sve bivše sovjetske republike: Ukrajinu, Belorusiju, transkavkavski region, bivšu Centralnu Aziju. Tu bismo hteli da dominiramo i isključimo uticaj Zapada i apsolutno ne dopustimo ulazak tih zemalja u NATO. To nije samo mala aneksija teritorije, na šta se sve to svodi, jer su ruske strateške namere sasvim drugačije i daleko veće".
Odnosi Moskve i Sjedinjenih Država su se veoma pogoršali posle akcije u Gruziji. Rusija je okrivila administraciju predsednika Buša da obučava gruzijske trupe i optužila Vašington da ohrabruje napad Gruzije na Južnu Osetiju. Sa svoje strane, američki državni sekretar, Kondoliza Rajs, optužila je Rusiju da je sve autoritarnija kod kuće i agresivnija u inostranstvu.Naglašavajući zategnute odnose, Rusija je objavila da će u novembru uputiti svoje ratne brodove na Karibe, gde će učestvovati u zajedničkim vojnim vežbama sa Venecuelom, koja kupuje rusko oružje. Kod kuće, predsednik Medvedev je naredio veliku modernizaciju ruskih oružanih snaga. Premijer Putin je najavio povećanje vojnog budžeta za iduću godinu od 27 odsto - na 53 milijarde dolara.
Analitičari ukazuju da Zapad ima ograničen broj političkih opcija da utiče na politiku Rusije i da će zastoj sa Zapadom verovatno uticati na rusku ekonomiju. Vodeći indeksi na ruskoj berzi su u septembru i oktobru naglo pali, što je dovelo do zatvaranja berze. Kombinacija strahovanja zbog odliva stranog kapitala, pada cena nafte i globalne finansijske krize, izazvala je pad berze i dovela do velikog gubitka poverenja u zajmodavce u Rusiji. Stručnjak za Rusiju, Rouz Getemiler, koji vodi kancelariju Karnegijeve zadužbine u Moskvi kaže:
"Zemlje i medjunarodne kompanije u svetu će vrlo pomno odmeravati Rusiju u svetlu procene sopstvenog rizika. Rusiji su potrebne velike investicije da bi obnovila svoju zastarelu infrastrukturu, da bi stvorila sopstvene internacionalne kompanije radi ekonomske modernizacije".
Iako je prema Ustavu vodeća ličnost u Rusiji predsednik, a ne premijer, rusko-gruzijski rat je jasno pokazao ko drži stvarnu vlast u Kremlju. Vladimir Putin je na samom početku rata otputovao u Južnu Osetiju i sastao se sa vojnim komandantima – baš kao što je to činio tokom ruske vojne kampanje u Čečeniji, kada je bio predsednik.