Početkom dvadesetog veka, obični Amerikanci su prvi put počeli da kupuju na kredit, a investiranje u hartije od vrednosti je postalo pristupačnije. Medjutim, 1929. godine, koja se smatra početkom Velike depresije, finansijski prilike su se promenile. Banke su počele da se zatvaraju na sve strane, berzanski indeksi su izgubili 90 odsto vrednosti, svaki četvrti gradjanin nije imao posao. Za mnoge Amerikance ovo nisu puke činjenice i podaci iz udžbenika, već sastavni deo detinjstva.
Četvoro starijih sagovornika imaju sasvim različita sećanja na Veliku depresiju. Medjutim, imaju i zajedničku nit. Porodice su im govorile da će izaći na kraj sa nedaćama - jer su se u njima našli zajedno. Seli Badu je kao dete živela u Ajovi. Otac joj je u to vreme bio poznati bankar, tako da sve do Velike depresije nisu imali finansijske brige.
„Zovem se Seli Badu i imam 88 godina. Veoma se živo sećam Velike depresije, jer mi je otac bio bankar. Kad je banka zatvorena, mnogi su smatrali da su bankari odgovorni, tako da je otišao iz grada. Mnogi su ga tražili i hteli s njim da porazgovaraju. Morali smo da se naviknemo na novi život. Preselili smo se u stan koji je bio toliko mali da nisam imala svoju sobu, nego ležaj u hodniku i to mi je bila spavaća soba."
Džordž Porter je odrastao u Atlanti. Provodio je leta u selu kod rodjaka, jer u gradu nije bilo mnogo hrane.
„Imam 90 godina. Kada smo bili deca, mislim da nismo u potpunosti shvatali ozbiljnost situacije. Bila su to teška, ali ne i tužna vremena. Morali smo sami da pronadjemo zabavu. Pravili smo sami igračke... Igrali smo klikere i cepali pantalone na kolenima. Svaki prazan prostor je postajao igralište za bezbol, a lopta za bezbol je bila obavijena lepljivom trakom - pošto se raspadala."
Džordžova supruga Lois je provela detinjstvo u Konetikatu. Njen otac je uspeo da zadrži posao, ali je porodica morala da živi vrlo skromno.
„Zovem se Lois Porter i krajem meseca napuniću 89 godina. To je bilo više posmatranje dejstva Velike depresije na druge. Otac moje drugarice koja je živela prekoputa, ubio se. Ne mogu da se setim njenog imena, ali se sećam tog šoka. Hoću da kažem, znali smo da su stvari za veliki broj ljudi veoma loše. Shvatali smo da smo mi lično imali sreću. Sećam se poslovnih ljudi koji su dolazili kroz dvorišni ulaz, koji su izgubili poso i tražili da rade bilo šta ili makar malo hrane. Najviše mi je ostalo u sećanju da nismo bacali iznošene stvari."
Frensis Džekson je tokom Velike depresije rasla u Floridi. Najviše pamti kako je njena majka nastojala da održi porodicu na okupu.
„Zovem se Frensis Armvud Džekson. Imam 89 godina. Otac mi je umro u 36 godini i majka je ostala sama sa sedmoro dece. Naučila je da šije lepe haljine. Tokom depresije, hrana je bila veoma skupa. Majka je često pravila slatko od kore od lubenice i spremala od toga kolače. Sećam se čak i jedne pesmice iz tog doba: 'Ovo su teška vremena i svi brinemo često shvatajući da nemamo ni dinar, ali iako je teško - ne brinemo, jer se osećamo sjajno'."