Na ovogodišnjim predsedničkim izborima u SAD mnogo se govori o takozvanim «neopredeljenim» odnosno «nezavisnim» glasačima koji nisu vezani ni za Demokratsku niti Republikansku stranku. Ti birači često znaju da glasaju za predsedničkog kandidata jedne stranke, a podrže kandidate druge partije za položaje u Kongresu ili državnim institucijama. Medjutim, istraživanja pokazuju da u Americi postoji sve manje tih pravih, neopredeljenih glasača, dok biračko telo postaje sve više polarizovano.

Prestonica Teksasa, Ostin, često se naziva liberalnim ostrvom u moru konzervativizma. Njegovi gradjani često glasaju za Demokrate, dok je Teksas u celini ubedljivo republikanska država. Podrška Baraku Obami je primetna širom grada. U Ostinu naravno žive i neki Republikanci, medju kojima je Melisa.

«Trudimo se da politički aspekt našeg života sačuvamo za one za koje znamo da dele naše stavove, ali kada smo u društvu, sa našim prijateljima uglavnom pričamo o drugim temama», kaže Melisa. Ona uz smeh potvrdjuje opasku novinara da izbegava politiku kako bi izbegla svadje.

Melisa je pokazatelj nacionalnog trenda: Amerikanci različitih političkih orijentacija sve manje razgovaraju jedni s drugima. To je, možda, u velikoj meri povezano sa tim gde biraju da žive, smatra Bil Bišop, ko-autor knjige o tome zašto grupisanje političkih istomišljenika dovodi do rascepa unutar SAD.

«Kada ljudi odlučuju o tome u koji će deo zemlje da se presele, oni time donose i odredjenu političku odluku».

Bišop objašnjava da stanovnici gradova češće glasaju za Demokrate, dok su stanovnici predgradja i ruralnih oblasti naklonjeni Republikancima.

«Generalno, što su više ljudi udaljeni od svojih komšija, to je mesto više republikanski nastrojeno».

Medjutim, posledica je da susedi uzajamno učvršćuju svoja politička uverenja i postaju manje tolerantni prema onima koji zastupaju drugačija gledišta.

«To izaziva gnev ljudi, jer ne mogu da razumeju zašto se sa nekim ne slažu kada svuda oko sebe vide samo slaganje.»

Čitavu tendenciju je dodatno učvrstila polarizacija pojedinih medija, koji svoje izveštaje i komentare mahom baziraju na ideologiji koja im je bliska.

Bišop kaže da izborne statistike proteklih nekoliko decenija potvrdjuju njegovu tezu da se zemlja politički sve više polarizuje.

«Pre trideset godina, bilo je mnogo više ljudi koji su glasali za obe stranke u zavisnosti od kandidata i funkcija. Pre trideset godina bilo je mnogo više istinski neopredeljenih birača, a njihov broj sada opada.»

Bišop ukazuje i na dramatičan porast u broju okruga u SAD koji su toliko stranački profilisani, da kandidat jedne partije dobije čak 20 odsto glasova više od kandidata druge. 1976. godine, stranački je bilo jasno opredeljeno oko 27% američkih okruga, da bi do 2004. taj broj porastao na gotovo 50%.

Bišop kaže da manje polarizovana budućnost leži na mladjim generacijama, a ne takozvanim bejbi bumerima koji su danas u svojim pedesetim ili šezdesetim.

«Bejbi bumeri vole da sude i definišu stvari kao dobre ili loše, crne ili bele, demokratske ili republikanske. Mladji ljudi nisu tako željni da prave te distinkcije.»

Za sada, medjutim, politički model možda najbolje predstavlja stanovnik Ostina koji se predstavlja kao Dejl.

«Mislim da su stranačke razlike veoma izražene», navodi Dejl, a na pitanje novinara da li je to dobro ili loše za Ameriku kaže : «Bilo bi dobro da se svi slažu sa mnom».