O nedavno okončanoj republikanskoj konvenciji, spoljnopolitičkim pitanjima i šansama Džona Mekejna da izborom potpredsedničkog kandidata Sare Pejlin doprinese ostvarenju svoje predsedničke ambicije kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa politikologom iz vašingtonskog Centra Vudro Vilson, Džonom Sitilidisom.
Sitilidis: Mislim da je republikanska kanvencija bila daleko uspešnija nego što su Džon Mekejn ili većina političkih analitičara predpostavljali, posebno u svetlu prethodnog veoma uspešnog nastupa demokratskog kandidata Baraka Obame. Republikanska stranka prolazi kroz veoma težak period: ona je intelektualno zamorena, sa nepopularnim predsednikom i snažnim ekonomskim i spoljnopolitičkim izazovima. Interesantno je analizirati kako Mekejn opstaje uprkos svim tim problemima, imajući na umu da je 2007. skoro bio otpisan kao predsednički kandidat. Mekejn je svojim istrajnim i oštrim stavom prema pitanjima terorizma i Iraka, uz podršku svog potpredsedničkog kandidata, Sare Pejlin, koja se smatra autentičnim konzervativcem, uspeo da animira konvenciju i konzervativnu bazu i da osveži republikanski tandem. Sumnjam da bi bilo koji drugi potpredsednički kandidat to mogao da učini. Guvernerka Aljaske je ostavila utisak impresivnog i svežeg političara i zahvaljujući njoj Mekejn bi mogao da sada bude u daleko boljem položaju, nego što se moglo pretpostaviti samo nekoliko meseci ranije.
Glas Amerike: Koje specifične prednosti bi Sara Pejlin mogla da donese republikanskoj stranci?
Sitilidis: Imate dva ključna pozitivna elementa koja guvernerka Pelin donosi Mekejnovim aspiracijama. To su pre svega njena reformatorska nastojanja. Njen učinak kao guvernerke Aljaske u proteklih dvadeset meseci je dosta impresivan. Ona se suprotstavila republikanskom establišmentu, ali i demokratkoj stranci na Aljasci, kao i velikim naftnim kampanijama, ali je zadržala svoju popularanost. Drugim rečima, ona je dosta toga učinila tokom prvih dvadeset meseci svog mandata, čime bi mogao da se pohvali samo mali broj političara. Drugo, Džordž Buš je 2004. godine pobedio Džona Kerija uglavnom zbog superiornije strategije i aktivnosti na dobijanju glasova birača. Barak Obama je to shvatio na vreme i razvio sličnu strategiju. Džon Mekejn takodje to shvata i želi da sprovede upravo takvu kampanju uz pomoć Sare Pejlin i njene neočekivano jake podrške medju konzervativcima, koji su se ranije dosta letargično odnosili prema Mekejnu.
Glas Amerike: Kakvu spoljnu politiku bi, po vašem mišljenju, Mekejnova administracija vodila prema EU, Rusiji, Srbiji i Kosovu?
Sitilidis: Džon Mekejn uglavnom sagledava Evropu kroz prizmu Nato-a i važnosti bezbednosnih odnosa SAD sa zapadnim saveznicima. On će raditi na proširivanju zajedničkih interesa u političkoj, vojnoj i ekonomskoj sferi i zalagati se za konsolidovanje i proširenje NATO-a, uključujući najverovatnije i pozive Ukrajini i Gruziji da se učlane u NATO uprkos protivljenju Rusije. Ukoliko bi Obama postao predsednik, posebno u svetlu Bajdenove nespremnosti da "uvredi" druge zemlje, kao što je Rusija, demokrate bi verovatno bile spremnije da zamrznu učlanjenje Gruzije i Ukrajine i da smire situaciju oko rusko-američkih odnosa. Kada se radi o Balkanu, mislim da ne bi bilo većih razlika izmedju Mekejnove i Obamine administracije u pogledu gledišta o Srbiji i Kosovu. Mada će Obama možda imati nešto više razumevanja za srpsku poziciju, posebno zbog uticaja i brojnosti američko-srpske populacije u Čikagu i Ilinoisu, bojim se da će ipak cela stvar ostati u rukama spoljnopolitičkog establišmenta u Vašingtonu. Mislim da će Vašington nastojati da Srbija postane deo Evropske unije, ali i da se sačuva nezavisnost Kosova, a kroz to i regionalna stabilnost, i radiće na eliminisanju uticaja mafije, reformisanju korumpiranih institucije Kosova i eliminisanju uticaja vahabizma kako tokom vremena NATO i Evropa ne bi bili ugroženi. Takodje smatram da se vašingtonski spoljopolitički krugovi nadaju da će se Srbija vremenom oslobiti uverenja da je žrtva sticaja okolnosti i zapadne politike.