Nacionalno groblje u Arlingtonu, u blizini Vašingtona, nalazi se u središtu medijske kontroverze zbog izvještavanja o sahranama vojnika koji su poginuli u Iraku. Žalbe u vezi sa ograničenim pristupom za medije, navele su pojedince da optuže američku vladu da pokušava da ograniči prikazivanje slika žrtava rata, za koji većina Amerikanaca sada veruje da je greška.

Ostali, koji se nalaze u centru kontroverze, međutim kažu da je problem nastao zbog nepostojanja jasne politike o medijskom izveštavanju, koja je trenutno predmet pažnje Pentagona.

Na nacionalnom groblju u Arlingtonu, Amerikanci odaju poštu poginulim vojnicima. Od groba Neznanog Junaka, do konačnog počivališta istaknutih Amerikanaca, poput predsednika Džona Kenedija, arlingtonško groblje je osveštana zemlja koja se trenutno nalazi u centru kontroverze zbog ograničenog pristupa medijima.

Izveštavanje o vojnim sahranama dozvoljeno je samo ako na to pristanu ožalošćene porodice. Postoje međutim žalbe da je pristup ograničen, i da novinari, zbog velike udaljenosti, nisu u mogućnosti da čuju ili snime sahrane vojnika poginulih u Iraku. Ejmi Niberger Miler, čiji je brat Kristofer poginuo u Iraku prošle godine, kaže da je njena porodica pristala na medijsko praćenje sahrane. Ejmi, međutim, ističe da su je zaprepastila ograničenja tim povodom.

"Nije trebalo mnogo prostora da novinari postave mikrofon, kako bi mogli da snime govor. Zaista nije. Naravno da nismo hteli da novinari uzvikuju pitanja ili nas prate. Ali sam htela da bude odata pošta mom bratu. Oduzimanjem tona i blokiranjem vidokruga mislim da na neki način skrnavite uspomenu."

Đina Grej je do juna bila direktor za odnose sa javnošću arlingtonškog groblja. Veteran iračkog rata, koja je godinama radila za vojni odsek za odnose sa javnošću, otpuštena je nakon samo tri meseca zato što je, kako navodi, vršila pritisak da se medijima omogući bolji pristup vojnim sahranama.

"Moje iskustvo je da većina porodica želi da priča o njihovim voljenima bude ispričana. Žele da osećaju kao da žrtva nije bila uzaludna. I reč je o prelepim pričama, kao i načinu na koji sahranjujemo ljude u Arlingtonu. Bez obzira da li podržavate rat ili ne, i da li verujete u vojsku, ona ispraća vojnika na divan način."

Pojedine žrtve rata u Iraku sahranjene su u sektoru 60. S obzirom na to da je do sada poginulo više od 4.000 američkih vojnika, pojedinci smatraju da vlada želi da ograniči prikazivanje žrtava rata. Još jedan primer koji, prema njihovom mišljenju, ide u prilog toj tvrdnji jeste i zabrana Pentagona da se snimaju kovčezi sa žrtvama rata, koji pristižu iz Iraka.

Lusi Dalgliš se nalazi na čelu Komiteta za slobodu štampe, organizacije koja štiti zakonska prava novinara

"To ograničava slobodu štampe zato što otežava praćenje onog šta se događa u okviru rata protiv terorizma. Vojne sahrane su definitivno deo te priče. One ne predstavljaju celu priču, ali su njen veoma važan deo."

Pentagon se tim povodom nije mnogo oglašavao u javnosti. Zvaničnik sekretarijata za odbranu kaže da vojni sekretar Pit Geren trenutno razmatra politiku medijskog pristupa. O tom pitanju je na pres konferenciji govorio i portparol Džef Morel.

"Reč je o balansiranju i zasniva se na željama porodica. Pokušavamo da pronađemo sistem koji bi ožalošćenim porodicama obezbedio privatnost i neophodan prostor, i u isto vreme omogućio medijima željeni pristup."

Za Ejmi Niberger Miler, eksperta za odnose sa javnošću u organizaciji koja zastupa porodice koje su izgubile svoje članove u ratu, mnogo toga je u igri.

"Naša zemlja je u inostranstvo poslala grupu divnih ljudi, od kojih su neki žrtvovali sebe. I oni nisu samo broj i ime u novinama. Postoji još mnogo toga i mislim da bi američka javnost mogla dosta da sazna o njima."

Mnogi, međutim, za sada ne dozvoljavaju pristup javnosti, uprkos željama pojedinih porodica.