Predsednik Džordž Buš odlazi u, po svemu sudeći, oproštajnu posetu Aziji. Američki lider će, najavljeno je, obići Južnu Koreju, Tajland i Kinu gde će prisustvovati otvaranju Olimpijskih igra.
Od ulica Seula do olimpijskih objekata u Pekingu, ova turneja izaziva kontroverzu i pre nego je počela. Prvobitno se očekivalo da predsednik Buš otputuje u Seul pre nekoliko nedelja, nakon samita G-8 u Japanu. Ti planovi su izmenjeni pošto su Koreanci u velikom broju protestovali zbog vladine odluke da ponovo odobri uvoz američke govedine.
Bjng Ki Kim sa Korejskog univerziteta u Seulu kaže da je to bio loš momenat za posetu.
«Tajming za Bušov dolazak, pre recimo mesec dana, nije bio povoljan. Ne samo da bi ta poseta poremetila unutrašnje političke procese, već bi verovatno bila politički kontraproduktivna.
Kim ukazuje da je politička klima u Seulu još neuravnotežena, ali da se situacija popravlja. Takodje ističe da će Bušova poseta pokazati koliko adekvatno južnokorejska vlada ispunjava svoje diplomatske obaveze. Bušovi razgovori sa zvaničnicima u Seulu će se verovatno fokusirati na pitanja trgovine i finansija, kao i statusa američkih snaga u Južnoj Koreji. Pa ipak, diskusijama bi trebalo da dominiraju nuklearne ambicije Severne Koreje.
Derek Mičel je stručnjak za Aziju u Centru za stategijske i medjunarodne studije u Vašingtonu. On kaže da je Severna Koreja «pitanje nasleđa» predsednika Buša.
«On puno toga može da izgubi dok ulazimo u veoma težak period verifikacije deklaracije Pjongjanga o nuklearnom programu.»
Predsednik Buš će se, prema očekivanjima, tokom posete Tajlandu fokusirati na susednu Burmu.
«Naša poruka je da Sjedinjene Države veruju u demokratiju i slobodu.»
Profesor Titinan Fonsudirik sa univerziteta Čulalonghorn u Bankoku smatra da predsednik Buš možda i previše pažnje obraća na Burmu, a nedovoljno na druga pitanja koja se tiču regiona.
«Kad Bušova administracija obraća pažnju na Jugoistočnu Aziju, uvek je reč o Burmi. Zato Vašington nije u potpunosti angažovan u regionu.»
Tajland je jedina stanica ove turneje u jugoistočnoj Aziji, a Buš će tamo provesti manje od 24 sata. Već narednog dana odlazi u Peking, kao državnik, ali i kao navijač.
«Mislim da bi bilo dobro da sportisti, koji su vredno treniurali, vide predsednika, koji ih bodri.»
Derek Mičel, međutim, kaže da je to samo želja predsednika.
«Predsednik jednostavno ne može da ode kao običan čovek koji uživa u sportu. Njegovo prisustvo na ceremoniji otvaranja Igara ima određenu težinu.»
Kritičari politike Pekinga prema Tibetu i Darfuru nude dovoljno razloga za predsednički bojkot otvaranja Igara. Medjutim, Mičel ukazuje da Džordž Buš, pošto je prihvatio pozivnicu kineskog predsednika nije mogao da odustane od te obaveze.
«On je smesta prihvatio poziv i bilo mu je daleko teže da odustane a da, na neki način, ne ponizi kineski narod.»
Predsednik Buš je rekao da bi bojkot ceremonije otvaranja Olimpijskih igara bio uvreda za kineski narod. Na prijemu za američke olimpijce u Beloj kući, predsednik je ponovio da ne može da sačeka da ih lično bodri na igrama.
«Uzbudjen sam i ne mogu iščekati da pozdravim naše sportiste i da sa njima podelim radost zbog našeg trijumfa.»
Predsednik je zaključio da američke sportiste na igrama u Pekinu doživljava kao ambasadore slobode.
