Na bujna 424 hektara, prostire se više od 40 različitih vrtnih i parkovskih tipova. U staklenoj bašti se može naći pet i po hiljada različitih biljnih vrsta.

Glavni staklenik Longvudskih bašta je ispunjen mirisima i bojama hiljada cvetova. Cveće se pažljivo aranžira i često menja, tako da se cela bašta neprekidno razvija. Nedavno obnovljeno istočno krilo staklenika sadrži mediteransku i subtropsku floru, koja je dodatak velikim lejama sezonskog bilja. U zapadnom krilu su predstavljene biljke iz drugih regiona sveta, među kojima su tropska džungla i pustinja. Uprkos velikoj raznovrsnosti bilja i cvetova, osoblje neprekidno traga za novim eksponatima, kaže Džim Setin, jedan od pejzažnih arhitekata u Longvudskim baštama.

«O svemu što gajimo odlučuje se najmanje godinu unapred. Krstarimo svetom tragajući za novim biljkama, koje potom obrađujemo i unosimo u prostor», kaže Setin.

Naporan rad osoblja odražava viziju osnivača Longvudskih bašta, industrijalca Pjera Semjuela Duponta. On je 1906, da bi sačuvao drveće, kupio zemjište na kojem je današnji vrt. Dupont je kao svetski putnik godinama širio svoje imanje i dodavao nove biljke i cveće koje je donosio sa putovanja. Posle njegove smrti, bašte je preuzela Longvudska fondacija, koja do danas nastavlja da širi njegovu prvobitnu viziju. Longvudske bašte su postale izložba flore koja utiče na američku hortikulturu kroz brojne obrazovne programe. Patriša Ivens, zadužena za komunikacije, kaže da je obrazovni program bio jedan od Dupontovih dugogodišnjih ciljeva.

«Longvud je vrlo posvećen organizovanju raznovrsnih obrazovnih programa. Od stažiranja srednjoškolaca i studenata, do dvogodišnjeg programa za profesionalce, na kojima se obučavaju budući baštovani. Čak imamo i postdiplomski program sa Delaverskim univerzitetom, sa kojeg izlaze neki od zaista vodećih baštovana sutrašnjice», kaže Patriša Ivens.

Napravljene po ugledu na velike evropske vrtove, Longvudske bašte nadahnjuju buduće naraštaje inženjera hortikulture, kao botanički praznik za oči i dušu.