Profesor univerziteta, pesnik, prevodilac i istaknuti član srpske dijaspore u Americi, Kosara Gavrilović, inače ćerka Milana Gavrilovića, diplomate, osnivača i predsednika Zemljoradničke stranke, glavnog i odgovornog urednika "Politike" od 1924. do 1930. godine i poslanika Jugoslavije u Moskvi (1940-1941), provela je preteklih nekoliko meseci u Gračanici, gde se vraća drugom polovinom jula. U razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem ona se osvrnula na svoj boravak, rad, i susrete sa kosovskim Srbima.
Kosara Gavrilović: Otišla sam u Gračanicu da bih pomogla vladiki Artemiju. Čula sam da mu je potreban prevodilac, da nema prevodioca, da ga opsedaju strani novinari i ja sam ga pitala da li hoće moje usluge, on je rekao "da" i ja sam otišla. Otišla sam na neodređeno vreme, dokle god sam njemu potrebna.
Glas Amerike: Kakva su bila vaša opšta zaduženja u Gračanici, čime ste se uglavnom bavili?
Kosara Gavrilović: Ukratko, bila sam uvek na raspologanju vladike Artemija, a zbog njega sam i otišla. Međutim, on je često odsutan, ili je u Beogradu ili je po drugim manastirima, i kada njega nema, ja ipak moram da nešto radim, inače ne bih mogla da živim. Stoga su moja zaduženja bila vrlo različita, od rada u bašti, na primer, do obilaska naših enklava zajedno sa medicinskim timom sestre Irine, koja je lekar. Sa dr Irinom Petrović i dr Zvonkom Staševićem obilazili smo svet koji je totalno zaboravljen.
Glas Amerike: Na šta mislite kada kažete "svet koji je totalno zaboravljen"?
Kosara Gavrilović: Uvek će mi ostati u sećanju poseta selu Novaki u kome živi 26 Srba, koji su zajedno sa svim ostalim Srbima napustili to selo kada je počeo rat, a onda su tih 26, manje više staraca, rešili da ne mogu da žive u izgnanstvu i vratili se svojim kućama. Njih obilaze sestra Irina i dr Zvonko Stašević bar jednom mesečno i sestra Irina im nosi novčanu pomoć, ponekad, tako smo ona i ja mogli da im damo, baš pred Uskrs, 20 evra svakome, što je vrlo malo, ali kada pomislite da oni žive, da svako od njih dobija samo 40 evra mesečno od UNMIK-a, da je to sve sto imaju za sve svoje potrebe, onda smo ih ipak nešto malo obradovali.
Glas Amerike: Šta mislite kakve su mogućnosti za povratak Srba na Kosovo?
Kosara Gavrilović: Baš mi je milo sto ste me to pitali. Prvo je pitanje ustvari trebalo da bude kakve su mogućnosti za opstanak Srba na Kosovu, onih Srba, malo njih koji su ipak tamo ostali. Oni teba i da opstanu i da ostanu. Zato bih ja rekla da je najglavniji i najvžaniji i najhitiniji problem, prodaja srpskog zemljišta i mora se naći način da se ta prodaja zemljišta zaustavi. Zašto, jer bez zemlje niti ljudi koji su tamo, mogu da opstanu, niti ljudi koji su otišli, a želeli bi da se vrate, ne mogu da se vrate, jer se ta zemljišta prodaju. Vi ćete reći da je to nemoguće, a ja ću reći da je to sasvim moguće i ustvari nije ni malo teško. U onom trenutku kada se čuje, a čuje se, da neki Srbin na Kosovu namerva da proda svoju zemlju, a to su obično vrlo male površine, ar, dva, da se u tom trenutku, pre nego što se čuje šire odmah nađe srpski kupac da ta zemlja ne ode u nesrpske ruke. To nije nemoguće, jedan ar košta 650 evra, manje od hiljadu dolara, dva ara znači koštaće manje od dve hiljade dolara. Dva ara čine mnogo, jer dva prodata ara znači ugrožen ceo atar. Danas ugrožen, sutra već izgubljen. Psiholoski efekat zaustavljanja makar jedne prodaje bio bi ogroman, kao što je psihološki efekat i psiholsoki pritisak na Srbe kada vide da ovaj sused prodaje, i onaj sused, onda je pritisak da i oni prodaju - ogroman.
Glas Amerike: Kako bi mogle da se motivišu takve aktivnosti i u Sribji i dijaspori?
Kosara Gavrilović: Ta stratgija koju sam vam upravo iznela nije moja, ne mogu da se hvalim, nju je smislio jedan fantastičan , vrlo pamentan i sposoban čovek,koji sebe predstavlja kao seljak iz tog i tog sela i diplomirani mašinski inžinjer. Dakle, može se, samo treba hteti i smeti. Mi imamo ljude na Kosovu koji hoće i koji smeju. Treba ih naći i u Beogradu, to je moj problem.
Glas Amerike: Na kraju šta je na vas ostavilo najveći pozitivan, a šta negtivan utisak?
Kosara Gavrilović: Najveći negativan, želim da završim sa pozitivnim, najveći negativan utisak je da je u Beogradu reč Kosovo i dalje misaona imenica, čak i moji najbliži koji me slušaju već godinama, ja od 1976. govorim o ugroženom Kosovu, uvek ne shvataju kako to izgleda na terenu, kao što je pitanje prodaje srpske zemlje koje je sprska vlada trebalo da reši, treba da postoji fond, agencija, u Beogradu koja će da kupuje to zemljište. Nije potrebno da jedna Kosara govori o tome kada dodje u Ameriku i kaže – pobogu, kupujte zemljište na Kosovu ... Pozitivan utisak to su ljudi koji su ostali na Kosovu, recimo taj stari svet u selu Novaki, niko se od njih ne žali. Pričali su mi o tom selu koje je vrlo lepo, bar meni je bilo lepo, o svom životu, o tom životu pre rata, pre kosovskog rata, su govori sa osmehom, ja sam plakala, ali oni nisu. Nikoga ne osuđuju, nikoga ne optužuju - trpe, i nadaju se da će biti bolje.