U četvrtak, 26. juna, pada 60. godišnjica početka 11-mesečne vazdušne operacije, kojom su Sjedinjene Države, Britanija i Francuska probili sovjetsku blokadu Berlina. Zahvaljujući tom vazdušnom mostu sprečena je humanitarna katastrofa u dvomilionskom gradu razrušenom savezničkim bombardovanjem.
Petnaestog maja 1945. godine, Berlin je bio u ruševinama, dok je poražena nacistička Nemačka bila prinuđena na bezuslovnu predaju. Ratni pobednici -- Sjedinjene Države, Britanija, Sovjetski Savez i Francuska -- podelili su okupiranu Nemačku u četiri zone. Berlin, koji se nalazio u okviru sovjetske zone podeljen je na sličan način u četiri sektora.
Andrej Černi, autor knjige «Bombarderi-nosači bombona: neznana priča o berlinskom vazdušnom mostu i slavnom trenutku Amerike», kaže da u očajnim posleratnim uslovima nije bilo nimalo lako upravljati podeljenim gradom.
«Bio je to grad bez ičega, koji je prema standardima Ujedinjenih nacija bio na rubu gladi. Moglo se stanovati u svega jednoj četvrtini stambenih objekata razrušenog grada. Na ulicama su viđani čopori vukova.»
Hrana, ugalj i druge osnovne potrepštine dostavljani su sa Zapada kamionima, vozovima i rečnim splavovima. No, glad i kriminal i dalje su bili sastojci svakodnevnog života. U jednom trenutku je izgledalo da zapadne demokratije gube ideološku trku sa Sovjetskim Savezom. Iznenada, 25. juna 1948. godine, sovjetske vlasti su odlučile da blokiraju sav drumski, železnički i rečni saobraćaj sa Zapada u pravcu Berlina.
Zapadni saveznici, zabrinuti da bi moglo doći do esklacije sukoba sa Sovjetskim Savezom, odlučili su da pomoć blokiranom stanovništvu Berlina pokušaju da dostavljaju oprezno, pomoću malih aviona. Nekoliko meseci kasnije razvijen je takozvani Berlinski vazdušni most, kojim je vazdušnim putem dopremano do 5.000 tona humanitarne pomoći na dan.
Mnogi saveznički piloti koji su učestvovali u operaciji, nisu imali simpatije za Nemce. No, pilot Gejl Halvorsen, promenio je mišljenje posle prvog susreta sa nemačkim radnicima, koji su istovarivali njegov avion na berlinskom aerodromu Templhof.
«Nisu oklevali. Ušli su u pilotsku kabinu ispruženih ruku u znak zahvalnosti. Gledali su u brašno i u nas kao da smo anđeli pali sa neba. Kakva zahvalnost! Kada je neko toliko zahvalan poželite da mu pomognete. Susret sa njima je za mene bio presudan.»
Najjači utisak na Halversona ostavio je razgovor sa nekoliko nemačke dece, koja su posmatrala istovarivanje njegovog aviona. Primetio je da niko među njima nije prosio novac ili bombone. Jedno dete mu je prišlo i odvažno reklo: »Preživećemo sa malo hrane, ali izgubljenu slobodu ne bismo nikada mogli da povratimo.» Deci je potom podelio žvakaće gume i obećao da će sledećeg dana doneti još.
Halverson i ostali piloti su potom svakog dana sve većem broju dece bacali iz aviona bombone i žvakaće gume uz pomoć padobrana napravljenih od maramica. Halversona su snašle velike nevolje kad se pročulo šta piloti rade, jer su kršili vojne propise. Međutim, kada je priča o bombarderima sa bombonama stigla do Amerike, hiljade američke dece je nastavilo da šalje pakete sa slatkišima deci u Nemačkoj.
Jedan 60-godišnji Nemac, koji pamti da je kao dete dobio čokoladu od američkih pilota, kaže da je u svemu tome «najvažnije bilo što su ljudi u Americi doznali da smo u nevolji i potom pokazali da im je stalo do nas»