Ovog meseca biće obeležena 60. godišnjica početka 11-mesečne vazdušne operacije, kojom su Sjedinjene Države, Britanija i Francuska probili sovjetsku blokadu Berlina. Zahvaljujući tom vazdušnom mostu sprečena je humanitarna katastrofa u dvomilionskom gradu razrušenom savezničkim bombardovanjem.
Petnaestog maja 1945. godine, Berlin je bio u ruševinama, dok je poražena nacistička Nemačka bila prinuđena na bezuslovnu predaju. Ratni pobednici -- Sjedinjene Države, Britanija, Sovjetski Savez i Francuska -- podelili su okupiranu Nemačku u četiri zone. Berlin, koji se nalazio u okviru sovjetske zone podeljen je u slična četiri sektora.
Andrej Černi, autor knjige «Bombarderi-nosači bombona: neznana priča berlinskog vazdušnog mosta i slavni trenutak Amerike», kaže da u očajnim posleratnim uslovima nije bilo nimalo lako upravljati podeljenim gradom.
«Bio je to grad bez ičega, koji je prema standardima Ujedinjenih nacija bio na rubu gladi. Moglo se stanovati u svega jednoj četvrtini stambenih objekata razrušenog grada. Na ulicama su viđeni čopori vukova.»
Hrana, ugalj i druge osnovne potrepštine dostavljani su sa Zapada kamionima, vozovima i rečnim splavova. No, život se i dalje sastojao od gladi i kriminala. U jednom trenutku je izgledalo da zapadne demokratije gube ideološku trku sa Sovjetskim Savezom.
Iznenada, 25. juna 1948. godine, sovjetske vlasti su odlučile da blokiraju sav drumski, železnički i rečni saobraćaj sa Zapada u pravcu Berlina.
Zapadni saveznici, zabrinuti da bi moglo doći do esklacije sukoba sa Sovjetskim Savezom, odlučili su da pomoć blokiranom stanovništvu Berlina pokušaju da dostavljaju oprezno, pomoću malih aviona. Nekoliko meseci kasnije razvijen je takozvani Berlinski vazdušni most, kojim je doturano do 5,000 metričkih tona humanitarne pomoći na dan.
Mnogi saveznički piloti koji su učestvovali u operaciji, nisu imali simpatije za Nemce. No, po priči pilota Gejla Halvorsena, promenio je mišljenje posle prvog susreta sa nemačkim radnicima, koji su rastovarivali njegov avion na berlinskom aerodromu Templehof.
«Nisu oklevali. Ušli su u pilotsku kabinu ispruženih ruku u znak zahvalnosti. Gledali su u brašno i u nas kao da smo anđeli stigli sa neba. Kakva zahvalnost! Kada je neko toliko zahvalan poželite da mu pomognete. Oni su bili tako zahvalni. Susret sa njima je bio presudan za mene.»
Halversona se najviše dojmio razgovor sa nekoliko nemačke dece, koji su posmatrali kako se njegov avion rastovaruje. Primetio je da niko među njima nije prosio novac ili bombone. Halverson se seća kako mu je jedan dečak prišao i odvažno rekao: »Preživećemo sa malo hrane, ali izgubljenu slobodu ne bi nikada mogli da povratimo.» Tada je deci podelio žvake i obećao da će sledećeg dana doneti još.
Halverson i ostali piloti su posle toga svakog dana deci, čiji se broj stalno povećavao, bacali iz aviona bombone i žvake umotane u padobrane napravljene od maramica. Halversona su snašle velike nevolje kad se pročulo šta piloti rade, jer su kršili vojne propise. Međutim, kada je priča o bombarderima sa bombonama stigla do Amerike, hiljade američke dece je nastavilo da šalje pakete sa slatkišima deci u Nemačkoj.
Jedan 60-godišnji Nemac, koji pamti da je kao dete dobio čokoladu od američkih pilota, kaže da je u svemu tome «najvažnije bilo što su ljudi u Americi doznali da smo u nevolji i potom pokazali da im je stalo do nas».