Kolega Branko Mikašinović upitao je direktora za istočnoevropske studije u vašingtonskom Centru Vudro Vilson, Martina Slecingera, za komentar o mogućim reakcijama američke administracije na proevropksu, odnosno nacionalističku koalicionu vladu u Srbiji.
Slecinger: Američka administacija je već dala do znanja da bi radije saradjivala sa koalicionom vladom koja je proevropski orijentisana i koja podržava Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. To je jasno. Kako bi se administracija ponela prema nekoj drugoj koaliciji, kao što je recimo, ona koju bi predvodili DSS i Radikali? Mislim da bi Vašington obratio pažnju ne na ono šta ona govori, već šta radi. Medjutim, mi smo realisti i prihvatamo ishod demokratskih izbora i ako takozvana nacionalistička koalicija preovlada mi ćemo saradjivati sa njom ako je ona realna u pogledu Kosova, Bosne i evropskih integracija. Realno govoreći, mislim da bi i SAD i EU lakše i uspešnije saradjivale sa proevropskim blokom.
Glas Amerike: Da li su pitanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i Kosovu medjuzavisna ili se mogu rešavati odvojeno?
Slecinger: Lično se slažem sa stavom EU, koja tvrdi da taj Sporazum, onako kako je potpisan, nema nikakve direktne veze sa Kosovom i da se uzajamno isključuju, pošto je Kosovo odvojeno pitanje. Evropska unija nema pravo da priznaje države, ali to imaju pojedinačne zemlje članice unije, tako da EU kao institucija nije zauzela stav o Kosovu. Ukoliko Srbija dobije koalicionu vladu koja se protivi Sporazumu, to će komplikovati stvari, mada imate Nikolića, ili nekog iz Radikalne stranke, koji je nedavno izjavio da se ne protivi tom sporazumu i evropskoj integrciji, već načinu na koji je to učinjeno. Bojim se da bi se pozicija kojom se ulazak Srbije u EU uslovljava Kosovom negativno odrazila na Srbiju.
Glas Amerike: Kako sagledavate sadašnji trend kretanja Srbije, na regionalnom i evropskom planu?
Slecinger: Verujem da je budućnost Srbije u Evropi, kao i budućnost svih njenih suseda. Ukoliko Srbija izabere da ne bude članica NATO-a, ona ipak može da nastavi prisnu saradnju sa tom organizacijom, i da postane članica EU. Mislim da će odnosi Srbije sa supersilama biti nešto više distancirani, posebno u svetlu bilateralnih problema sa SAD, ali mislim da bi bilo kratkovido, uprkos sadašnjoj pomoći Rusije Srbiji, posebno u pogledu Kosova, da se Beograd potpuno i dugoročno oslani na tu zemlju, pošto Moskva, po mom mišljenju, nije realna alternativa Evropskoj uniji, koja ima na raspolaganju velika finansijska sredstva i spremna je da ih investira u Srbiju. Ne vidim da bi, recimo, zemlje trećeg sveta, ili nesvrstane zemlje, pa i zemlje kao što su Indija ili Kina, imale neko veće interesovanje za Srbiju, politički ili ekonomski. Možda bi se isto moglo reći i za Rusiju i SAD, ali ne i za Evropsku uniju.