Prijatelji Srbije u Vašingtonu sa zebnjom posmatraju najnovija dešavanja na političkoj sceni u Beogradu. Kriza prodemokraske vlade, sugeriše u ekskluzivnom intervjuu za naš program, direktor istočnoevropskih studija u Centru Vudro Vilson Martin Slecinger, mogla je da bude riješena usvajanjem deklaracije ili mišljenja Skupštine Srbije, koje ne bi remetilo integraciju države u Evropsku uniju.
Slecinger: Stav američkog kongresa je snažan koliko i glas bilo kog drugog parlamenta u svijetu, ali kada je u pitanju spoljna politika – uloga Kongresa je limitirana. Slično bi trebalo da postupe i u Srbiji – spoljnu politiku treba da vode predsjednik i šef diplomatije. Važno je imati u vidu tu distinkciuju – ne može parlament voditi spoljnu politiku. To je uvijek katasrofalna praksa, čak i kada je to u prošlosti pokušavao da čini i američki Kongres.
U kritičnom preriodu u kome međunarodna zajednica nudi pomoć da Srbiju integriše u Evropsku uniju, strateški je pogrešno vući poteze koji vode obaranju vlade i haosu na političkoj sceni, smatra Slecinger.
Slecinger: Premijer Koštunica je izgleda prelomio – za njega i njegove pristalice status Kosova je važniji od evropske integracije Srbije, za koju vjeruje da je eventualna. Ja tu poziciju ne razumijem, jer mi djeluje kao razmjena realnog dobra za virtuelnu stvarnost. Uključenje Srbije u mehanizme EU je realno dobro koje donosi ne samo bolje političke veze sa Evropom već pomaže ekonomiji i privlači investitore. Unija Srbije i Kosova je moguća samo u nebeskom carstvu, ali ne odražava stanje na terenu. Srbija je kontrolu nad Kosovom izgubila prije skoro 10 godina i šanse su da tu punu kontrolu neće povratiti. Pretvarati se da je to moguće i time uslovljavati evropsku integraciju, izgleda kao odbacivanje budućnosti.
Sa samita NATO-a u Bukureštu, početkom idućeg mjeseca, mogle bi da budu upućene pozivnice Albaniji, Hrvatskoj i Makedoniji da se pridruže Zapadnom vojnom savezu. Istovremeno, Beograd se – zarad ruske podrške u procesu definisanja kosovskog statusa – okrenuo od zapada ka Moskvi. Slecinger upozorava na mogućnost da Srbija, okružena članicam NATO-a, bude doživljena kao ruski spoljnopolitički satelit u regionu:
Slecinger: U najgorem slučaju, to bi moglo da se dogodi i – posmatrajući ponašanje lidera poput Koštunice i Nikolića sa ove strane Atlantika – stičete utisak da oni to u stvari žele. Mislim da bi to bila ogromna šteta. Srbija bi tada, u razdoblju od samo 20 godina, od vodeće i najprozapadnije države u bivšoj Jugoslaviji, postala virtuelan satelit Rusije. Mislim da je to tragično i da nikako nije u srpskom interesu. Rusija i Srbija mogu da budu prijatelji, ali budućnost Srbije nije uz Rusiju. Rusi su tu za sebe, ne interesuje ih šta je dobro za Srbiju. To smo vidjeli i prilikom preuzimanja NIS-a.
Da se od Srbije stvara druga Bjelorusija, nakon svega, bila bi velika tragedija. Budućnost Srbije je u Evropi.