Američki predsednički pretendent, Afroamerikanac Barak Obama, uživa visoku popularnost nakon 11 uzastopnih pobeda na primarnim izborima u okviru Demokratske stranke. Ali političari iz manjinskih grupa u Evropi još uvek ne prolaze sjajno. Veoma mali broj njih je među poslanicima ili na visokim položajima. Ali, ta praksa se postepeno menja.
Ovog ledenog nedeljnog jutra u Tiaisu 44-godišnja Zohra Bitan deli prolaznicima letke za svoju kandidaturu za gradonačelnika ovog konzervativnog predgradja Pariza. To je njena prva kandidatura za neki položaj te stoga nije poznato lice. Zohra je kandidat opozicione Socijalističke stranke. Medjutim, grad već više od dve decenije glasa za istog gradonačlenika iz vladajuće konzervativne UMP stranke. Zohra je suočena sa još jednim izazovom: ako bude izabrana biće prva gradonačelnica poreklom iz Severne Afrike. Ona ipak kaže da njeno etničko poreklo ne bi trebalo da bude faktor:
Zohra Bitan se slaže da imigranti moraju da budu vredniji i da se više trude da savladaju predrasude. Ona sebe vidi kao Francuskinju, a ne kao Alžirku. Pa ipak, političari iz redova manjinskih grupa – u Francuskoj i širom Evrope – još uvek vode borbu da bi se čuo i njihov glas. Mnogi od njih su crnci i Muslimani, čije porodice su došle pre više decenija u potrazi za poslom. Na primer u Francuskoj, samo jedan od gotovo 600 članova parlamenta je pripadnik rasne manjine. U Senatu nema nijednog. Patrik Lozes je na čelu CRAN-a – udruženja crnačkih grupa u Francuskoj.
Lozes kaže da su u najvećim gradovima Francuske za martovske opštinske izbore, dve vodeće francuske stranke – UMP i opozicioni socijalisti – istakli samo šačicu kandidata iz manjinskih grupa. On veruje da bi trebalo da ih bude daleko više.
Slične kritike čuju se širom Evrope. U Nemačkoj Turci čine oko 10 odsto stanovništva ali zauzimaju manje od jednog procenta mesta u parlamentu. Manjine imaju još manji glas u Italiji i Španiji, gde je imigracija daleko skoriji fenomen. Čak i u Britaniji, koja se često smatra evropskim modelom multikulturalne države – političari poput Dajen Abot žale se da beleže tek neznatni napredak na tom planu. Ona je jedna od svega 15 članova parlamenta iz redova manjinskih grupa:
«Problem je u rasizmu. Ako nas, čak 20 godina posle pojave prvih manjinskih poslanika u parlamentu, sada nema više onda je problem u rasizmu.»
Evropa budno prati predizbodnu kampanju u Sjedinjenim Državama. Najviše zbog toga, kažu stručnjaci poput Tomasa Vlaseka iz Centra za evropsku reformu u Londonu, što se nadaju promeni Bušove politike.
«Naravno Obama je daleko veće otelotvorenje promena nego Hilari Klinton, pogotovo zato što je crnac. Mnogi ga vide kao otelotvorenje američkog sna.»
U Evropi ipak ima pozitivnih znakova. Prošle godine predsednik Nikolas Sarkozi sastavio je neobično raznolik kabinet, postavivši tri žene afričkog i azijskog porekla na najviše položaje, uključujući poziciju ministra pravde. U Holandiji, član parlamenta Koskun Koruz, koji je imigrirao iz Turske kaže:
«Naravno Obama predstavlja dokaz o američkom snu. Biti crnac i kandidat za predsednika Ameirke znači da, ako dovoljno ozbiljno radite, verujete u sebe i imate dobru poruku, uvek postoji mogućnost da osvojite visoki položaj.»
Koruz i sam ima poruku za manjine u Holandiji. Ako nisu zadovoljni situacijom moraju da rade na promenama. Kako kaže: imigranti moraju da nauče kako da budu gradjani Evrope.