Na upravo održanoj konferenciji o miru na Bliskom istoku, jedna od važnih tema bilo je pitanje granica. Posle arapsko-izraelskog rata 1967. godine, jevrejska naselja i izraelska pogranična barijera prema Zapadnoj obali dramatično su izmenili to područje.
Od 1920-tih godina porodica Mohamada Askara živela je i obrađivala svoju zemlju kraj Jerusalima.
”Ova zemlja je naš život. Mi smo poljoprivrednici i živim od nje,”
Askarov otec i deda živeli su ovde pod šatorima. 1972. Askar je sagradio ovu kamenu kuću, u ataru sela Hezma, na Zapadnoj obali. Nekoliko godina kasnije, Izraelci su sagradili svoje naselje, a kako se ono proširivalo izraelska vlada ga je uključila u granice grada Jerusalima. Mohamadova kuća sada je potpuno okružena izraelskim stambenim zgradama, i smeštena je unutar izraelskih granica. On kaže kako su stambene vlasti dva puta pokušale da je kupe, ali da je on to odbio.
”Nekoliko puta su dolazili i sedeli ovde gde smo mi. Pružali su mi ček i rekli mi da sam unesem sumu koju tražim za kuću i zemlju. Predstavnik izraelskih stambenih vlasti rekao mi je da neću moći da živim među Jevrejima.“
Askar kaže da je Izrael zaposeo 70 odsto zemlje koja je pripadala selu Hezma. Većina njegovih ukućana sada ima izraelske lične karte, bez kojih ne bi mogli da uđu niti da žive u Izraelu. Dvojica od njegovih sinova ih nemaju, pa oni žive s druge strane pogranične barijere, u Hezmi. Da bi posetili oca moraju da traže posebnu dozvolu.
”Kada dobiju dozvolu, njihova imena se šalju pograničnoj kontroli. Ali kako se vojnici na punktu smenjuju, ponekad imaju teškoće da uđu.“
Istaknuti izraelski pravnik, Avraham Kirijati, kaže da su naselja oko Jerusalima u skladu sa izraelskim zakonom. Zemlja na Zapadnoj obali koja nije bila registrovana kao palestinska tokom britanske uprave, postala je izraelska prema zakonu donetom posle arapsko-izraelskog rata 1967. godine.
”Za zemlju koja nije bila registrovana kod britanske uprave da pripada nekoj određenoj osobi odlučeno je da pripadne državi. A ta državna zemlja dodeljena je za izgradnju novih naselja oko Jerusalima.“
Kirijati priznaje da su se Palestinci, kao Mohamad Askar, našli u teškoj situaciji. On kaže da će budući mirovni sporazum verovatno proglasiti ovdašnje Palestince građanima Palestine koji žive u Izraelu. Ali Askar kaže da on to ne želi.
”Ja sam Palestinac, kao što su bili moj otac i moji dedovi. A Jerusalim je prestonica Palestine. Neću otići iz Jerusalima i ostaću Palestinac, kao i moji sinovi.“
Askar shvata da bi sudbina njegove porodice mogla da zavisi od mirovnog procesa, što ne zvuči umirujuće s obzirom na ranije promašaje. Zbog toga se čvrsto drži jedine imovine koja definiše sve ljude u regionu i nada se najboljem.
”Nadam se miru između Jevreja i Arapa. Ali to je van mojih ruku. U njima je samo ono što sada imam - moja zemlja.“