Turski tenkovi neprestano se kreću ka iračkoj granici, duž koje je već stacionirano oko sto hiljada vojnika, zajedno sa borbenim helikopterima i avionima. Ovo je najveće nagomilavanje turskih snaga od 1997. godine, kada je u akciji protiv baza Kurdske radničke partije - skraćeno Pe-ka-ka - učestvovalo 200 hiljada vojnika. Ali neki bivši turski generali i analitičari kažu da efikasnost takvih operacija nije dokazana.
Soli Ozel, stručnjak za međunarodne odnose na istanbulskom univerzitetu Bilgi, kaže da će svaka vojna operacija imati šire ciljeve od gušenja ekstremista PKK.
”PKK je samo jedan aspekt. Drugi je priroda kurdskog entiteta u severnom Iraku, prkos Masuda Barzanija i, što je najvažnije, pitanje Kirkuka.“
Masud Barzani je predsednik poluautonomne kurdske oblasti u severnom Iraku. Ankara ga je više puta optužila da koristi PKK u cilju stvaranja nezavisne kurdske države, čemu se Turska opire. Barzani snažno odbacije te optužbe. Penzionisani turski general, Armagan Kuloglu, ističe da ključni element osnivanja kurdske države predstavlja naftom bogato područje grada Kirkuka:
”Ako bi to obuhvatilo i Kirkuk, ta država imala bi ogromnu ekonomsku koć. Cilj kurdskog naroda jeste da osnuje veliki Kurdistan, koji bi zahvatio i delove Turske, Irana, pa i Sirije.“
Prema iračkom ustavu, Kirkuk bi do decembra trebalo da sprovede referendum o tome da li da se priključi poluautonomnoj oblasti Kurdistan. Većina analitičara smatra da će odgovor biti pozitivan, s obzirom da većinu stanovnika toga grada čine Kurdi. Ankara vrši pritisak da se referendum odloži na neodređeno vreme i zalaže se za to da Kirkuk dobije specijalan status, kako bi turska manjina u njemu bila zaštićena.
Tokom sastanka ranije ovog meseca sa američkim predsednikom Džordžom Bušom, turski premijer Redžep Tajip Erdogan ponovo se založio za to. S druge strane, kurdski lider Masud Barzani tvrdi da je Kirkuk istorijska kurdska prestonica i upozorio je na ozbiljne posledice ako Ankara pokuša da se meša.
Barzani je rekao da Turska ne sme da se meša u pitanje Kirkuka, a ako to i učini, Kurdi će se mešati u događaje u Dijarbakiru, najvećem gradu u jugoistočnoj Turskoj, području naseljenom pretežno Kurdima.
Takve pretnje podstiču gotovo svakodnevne izlive turskog nacionalizma i gneva prema ekstremistima PKK, što kako kažu analitičari, primorava tursku vladu da zauzme beskompromisan stav, uprkos američkim pozivima na uzdržanost. Soli Ozel kaže da bi lideri iračkih Kurda morali da ublaže svoje reči i akcije, što bi trebalo da učini i Turska.
”Njihova najbolja šansa leži u dobrim odnosima sa Turskom, jer, na primer, turski građevinci grade severni Irak za njih. Zbog toga bi Barzani trebalo da zauzme pomirljiviji stav prema Turskoj, što bi iziskivalo uzajamno ublažavanje turskog stava i, u suštini, prihvatanje da će doći do osnivanja ili federalne ili nezavisne države.“
Ali dok se turske trupe gomilaju na granici pozivi na kompromis i diplomatsko rešenje izgledaju nerealni. Posmatrači kažu da bi za ublažavanje zategnutosti bilo potrebno ne samo uspostavljanje dijaloga sa PKK već i rešavanje suštinskog pitanja smera kurdskog nacionalizma, a posebno, sudbine iračkog grada Kirkuka.