Profesor psihologije na Univerzitetu države Virdžinije, Šigehiro Oiši, koji je sproveo istraživanje, objašnjava da su ga zainteresovale međukulturne razlike u načinu na koji ljudi definišu sreću. On napominje da je za Amerikance pravo na sreću zagarantovano pravo, kao što su to i pravo na život i pravo na slobodu, sadržano u osnivačkom dokumentu zemlje - Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. godine.
“Stremljenje sreći“, kako je u tom dokumentu napisao Tomas Džeferson. Postoji mnogo načina da se dostigne sreća i tome mnogi teže.“
Profesor Oiši, poreklom iz Japana, kaže da je u svojoj studiji posmatrao kako se ponašaju Amerikanci. Šta ih tokom dana obraduje ili rastuži, a potom je njihovo dnevno raspoloženje uporedio sa raspoloženjem Japanaca i Korejaca. U studiji je učestvovalo 360 studenata starosti od 20 do 21. godine. Polovina studenata je sa američkih univerziteta, a druga polovina sa koledža u Japanu i Južnoj Koreji.
Studenti su svakodnevno odgovarali na pregrš pitanja: da li im je neko, tog dana, dao kompliment, ili nešto poklonio, da li su bili izloženi kritici ili su se sa nekim posvađali, da li su se osetili odbačenim itd. Odgovori su ocenjivani od 1 za grozno raspoloženje, do 7 za odlično. Studijom je utvrđeno da su Amerikancima za svaki neprijatan događaj potrebna dva prijatna da bi bili srećni.
“Amerikanci evropskog porekla, neprijatni događaj zaboravljaju posle jednog i po prijatnog, dok Japanaci, kada im se dogodi nešto neprijatno, to zaborave čim im se desi nešto prijatno.“
Oiši kaže da prilikom ocenjivanja studenstkih radova na Virdžinijskom univerzitetu nailazi na zanimljive primere.
“Američki profesori daju više pozitivnih komentara, poput ‘odlično’ ili ‘sjajno urađeno’. Kada ja naprimer nekom od studenata napišem ‘dobro urađeno’, dešava se da mi student kaže: ‘Šta, nije sjajno?’ U Japanu profesori nikada ne daju takve opisne komentare.“
Profesor Oiši zaključuje da je za mnoge Amerikance sreća normalna pojava, tako da im je teško da prepoznaju pravu verednost novih pozitivnih događanja. Studijom je takođe utvrđeno da Amerikanci, kada im se događaju loše stvari, to mnogo teže podnose od Japanaca ili Korejaca, koji za razliku od mnogih Amerikanaca, navodi Oiši, ne očekuju da ih sreća prati na svakom koraku.
“Amerikanci evropskog porekla i Amerikanci uopšte, okruženi su komplimentima. Međusobno su ljubazni i uviđavni. Pretpostavljam da su navikli na takav odnos. To je kao kada imate mnogo novca. Ako na primer zarađujete 150 hiljada dolara godišnje, pa dobijete još deset hiljada, to vam ne znači mnogo. Ali ako zarađujete 20 hiljada godišnje, onda vam je dodatnih deset hiljada veoma mnogo.“
U odgovorima Japanaca i Korejaca, kaže profesor Oiši, u velikoj meri se odražavaju njihovi drevni religiozni koreni.
”Za Budiste, život je patnja. Dešavaju se i loše i dobre stvari i mislim da ih loši događaji ne potresaju mnogo.“
Kada su profesora Šigehira Oišija upitali kako se osećao kada su kolege sa Virdžinijskog univerziteta pohvalile njegovo istraživanje, rekao je: “Dobio sam mnogo čestitki elektronskom poštom i bio sam srećan”.