Linkovi

50 godina istorijske desegregacije u američkoj srednjoj školi


Ovog meseca navršilo se pedeset godina od kako je jedna srednja škola u južnom gradu Litl Rok u Arkansazu postala glavno borbeno polje u borbi za gradjanska prava američkih Crnaca. Uprkos predrasudama i neprijateljstvu grupe belih demonstranata, 25. septembra 1957. devetoro crnih učenika prisustvovalo je prvom danu nastave u do tada isključivo belačkoj srenjoj školi Central Haj. Ova hrabra grupa učenika postala je poznata kao “devetorka iz Litl Roka”.

Elizabet Ekford bila je na putu za školu Central Haj kada su ogorčeni beli demonstranti počeli da joj dobacuju rasne uvrede.

"Bili su mi gotovo za petama. Niko me nije dodirnuo, ali su me pljuvali, i bila sam uplašena” priča Elizabet.

Tri godine ranije, američki Vrhovni sud doneo je presudu da je rasna segregacija u državnim školama neustavna. Srednje škole u Litl Roku trebalo je da integrišu crne I bele djake do septembra 1957. Nekoliko nedelja pred početak škole, guverner Arkansaza naredio je državnoj policiji da spreči devetoro crnih učenika da udju u školu. Američki predsednik je intervenisao i poslao vojnike da isprate grupu.

Ernest Grin nije očekivao tako žestok otpor, posebno pošto su neke škole u Arkansazu već primile crne učenike. On kaže da je 50-tak od 2,000 belih učenika započelo vladavinu terora u školskim hodnicima.

"U početku su vojnici bili naši lični telohranitelji, išli su s nama sa časa na čas. Ali kada su sredinom školske godine prestali da prisustvuju nastavi, neprijateljstvo, nasilje i zastrašivanje su se pojačali. Zastrašivali su i bele učenike koji su pokušali da se sprijatelje sa nama.”

"Pravilo je bilo da ne smemo da im odgovorimo, ili da im uzvratimo ako nas udare jer ćemo biti izbačeni iz škole. Jedna od stvari koja nas je bolela je što je toliko ljudi okrenulo ledja i nije priznavalo šta se dešava,” priča Elizabet Ekford.

Devetorka iz Litl Roka dobrovoljno se prijavila da se iz lokalne crnačke škole premesti u jednu od najboljih srednjih školi u zemlji. Bili su u pitanju dobri učenici koji su se nadali boljem obrazovanju i šansi da upišu fakultet.

"Po meni, mišljenje koje je preovladavalo je da su Afro-Amerikanci u Litl Roku, i na jugu uopšte zadovoljni svojim odvojenim životom, segregacijom. To nije bio moj stav i mislio sam da ako, nekad u životu dobijem priliku da pokažem da to nije moj stav, treba da istupim I to učinim”, kaže Ernest Grin.

Džoana Miler Luis je profesorka istorije na Univerzitetu Arkansaza. Ona kaže da je “devetorka iz Litl Roka” utrla put pokretu za gradjanska prava 1960-ih.

"Mislim da je to bio trenutak koji je, posebno Afroamerikancima, poslao poruku da osoba, kao pojedinac može da promeni stvari u društvu”, ističe Miler-Luis.

Ernest Grin je pohadjao Central Haj poslednje godine srednje škole. On se dobro seća dana kada je maturirao.

"Tišina je bila sablasna… Jedini koji su se usudili da tapšu bili su moji roditelji. Ali dok sam hodao po bini i primao diplomu, zaista mi nije bio potreban aplauz. Tišina je imala značenje, i osećao sam da sam postigao ono zbog čega sam došao”, kaže Ernest.

Sledeće godine guverner Arkansaza je na godinu dana zatvorio srednju školu Central Haj. Kada je ponovo otvorena, u nju se vratilo samo dvoje od preostalih učenika iz “devetorke”.

Danas, Central Haj pohadja gotovo podjednak broj crnih i belih učenika a i dalje je to jedna od najboljih srednjih školi u zemlji. Učenik Dilon Hap kaže:

"Koliko su bili hrabri… Ne mogu da zamislim nikoga ko bi danas imao hrabrosti da uradi to što su oni uradili”

Tafi Mukunjadzi takodje pohadja Central Haj. Njeni roditelji su iz Zimbabvea i došli su u SAD u potrazi za lepšim životom. Ona kaže da se za njenu generaciju rasna integrisanost podrazumeva.

"Živimo u svetu koji je toliko izmešan da moramo da živimo zajedno, tako da to od početka učimo. Kao tinejdžeri, svi se osećamo prilično opušteno u takvom društvu, ali ne smemo da se previše opustimo jer onda nećemo dalje napredovati”.

Elizabet Ekford danas radi kao sudski inspektor u Litl Roku. Nikada se nije vratila u srednju školu Central Haj, a matursku diplomu je stekla od kuće.

"Shvatila sam da priče o prošlosti počinju da bole, treba da radite da to prevazidjete. Celo iskustvo je imalo veoma dubok i značajan uticaj na moj život.”

Ernest Grin radi za firmu za globalne investicije u Vašingtonu.

“Kao tinejdžer sam imao ideju o promenama, mogućnostima i značaju obrazovanja. A sada, kada se osvrnem na prošlost 50 godina kasnije, doneo sam dobru odluku”, zaključuje on.

Povezani članci

XS
SM
MD
LG