Gubitak proizvodnih radnih mesta u severoistočnoj američkoj državi Njujork doveo je do ekonomskog pada 1970.-tih godina. Ali rat u Vijetnamu, i dve decenije kasnije na Balkanu, isto kao i nastavljanje borbi u Burmi i Africi pomoglo je da se promeni izgled jedne centralne njujorške zajednice. Prosperitet je napustio Jutiku u državu Njujork pre nekoliko decenija.
Nekada moćne fabrike sada su u ruinama koje podsećaju na prošlu slavu. Brujanje industrije i ljudi dostiglo je svoj vrhunac 1960. kada se populacija povećala na više od 100 hiljada ljudi. Peter Vogelar iz izbegličkog centra u dolini Mohavk nije tada živeo ovde. On je stigao tri decenije kasnije, kada se populacija zadržala na malo više od 60 hiljada.
«Ovo je kao zardjali kaiš. Znate mnogo malih preduzeća. Tu je bila zatvorena vojna baza severno od Jutike i Rim koji je izgubio oko 30 hiljada poslova. Većina poslova se preselila na jug ili preko okeana».
Medjutim, kako su poslovi krenuli jednim putem, izbeglice su počele da stižu u suprotnom smeru. Fenomen je porastao u 1990.-im stvarajući uzajamno dobre odnose izmedju zajednice, gladne za boljitkom i izbeglica koje su tražile novi početak.
«Tu se dogodilo ostvarenje razmišljanja: ovo je u stvari dobra stvar za nas kao zajednicu».
Jutika je sada dom za oko 5 hiljada izbeglica koje su napustile konflikt na Balkanu sredinom 1990-tih. Oni čine skoro 10 odsto trenutne populacije u Jutici i pretvorili su zapuštena susedstva u napredne zajednice. Kada je balkanski konflikt okončan krajem 1990.-tih broj novopridošlih Bosanaca u Jutiku je počeo da opada. Ali to nije zaustavilo dolazak drugih izbeglica.
Centar za izbeglice u dolini Mohavk je glavna organizacija koja pomaže zbrinjavanju izbeglica ovde. Zaposleni u Centru pružaju različite servise uključujući vodjenje kroz teško iskustvo življenja u stranoj zemlji. Časovi engleskog jezika u Centru su veoma važni i užurbani su kao i uvek.
Većinu časova sada pohadjaju studenti iz Burme i Afrike koji žele da savladaju jezik neophodan da pronadju dobar posao. Muhamed Husein Muhamed je jedan od njih.
On je izbegao glad i borbe u Somaliji 1993. godine i prebačen je u Teksas pre nego što se doselio u Jutiku prošle godine. On ima šestočlanu porodicu i voli život u Jutici zato što je bliži svojoj velikoj porodici i bliže življenju američkog sna.
«Lakše je pronaći posao. Za posao je lako, ali treba zaraditi. Ako imate novac možete da kupite kuću. Kada pravite novac, kada radite teško, možete da ga napravite i kupite kuću».
Vlasništvo nad kućom u Jutici je dostupno za mnoge izbeglice. Grad Jutika i ostali vlasnici zemlje su srećni da prodaju napuštene ili oštećene kuće koje mogu da budu ponovo operezovane. Većina prepravki i gradjevinskih radova na kućama u toj oblasti mogu se pripisati izbegličkoj populaciji. Vogelar često čuje od ljudi da je njegova agencija od pomoći već godinama. Mnogi su sada zaposleni i imaju novi osećaj samopoštovanja koje se ogleda u poboljšanju ne samo kuća u toj oblasti već i čitave zajednice.
«Rastegljivost ljudskog duha je fantastična i pokazuje se svakoga dana medju izbeglicama».
Za većinu strana to je bio srećan brak izmedju Jutike i njene izbegličke populacije. Ljudi koji su pretrpeli teškoće i krvoproliće udahnuli su novi život gradu koji je pretrpeo kulturni i ekonomski pad.