Dok polako pripremaju planove za let ka Marsu, kroz otprilike 30 godina, stručnjaci američke svemirske agencije NASA razmišljaju o problemima koji bi mogli da se jave tokom trogodišnjeg leta.
Na primer, šta ako neki od astronauta pogine ili umre? Šta učiniti sa kritično bolesnim astronautom koji ugrožava ostale članove posade i troši dragoceni kiseonik? Da li bi trebalo testirati DNK astronauta da bi se videlo ko je od njih sklon nekom oboljenju?
U dokumentu koji je nedavno podeljen svim astronautima, lekari i naučnici NASE kažu da bi želeli da komandanti budućih letova dobiju najpreciznije moguće instrukcije za sve vanredne situacije. Zemaljska kontrola misije neće baš uvek moći da pomogne, jer će za slanje pitanja i dobijanje odgovora sa zemlje biti potrebno skoro pola sata. U dokumentu se na primer kaže da radno vreme članova posade neće moći da bude duže od 48 sati nedeljno.
Takođe, zračenje kojem će astronauti biti izloženi, neće smeti da poveća opasnost od raka za više od 3 odsto tokom čitave karijere astronauta. Interesantno je da je pitanje seksa za sada izostavljeno, jer, kako kažu naučnici, to nije vezano za zdravlje već za ponašanje, čime bi trebalo da se bave druge strukture u NASI.
Međutim, agencija ozbiljno razmišlja o tome da li da uspostavi starosnu granicu za posade na letovima ka Marsu i da li da od njih traži da pre polaska ostave uzorke sperme i jajnih ćelija zbog opasnosti od genetskih mutacija tokom leta.