Linkovi

«The Who» se vraća na scenu posle 25 godina pauze


Oni su bili pank-rok grupa pre nego što su se dva muzička žanra preplela. Bili su «art-rok», pre nego što je rok postao umetnost. «The Who» su pisali himne pobune jedne generacije protiv autoriteta i konformizma. Držali su žešće svirke, smrskali više gitara i uništili više hotelskih soba od bilo kojih rokera koji su išli njihovim stopama. Sada se «The Who» vraćaju na scenu posle 25 godina tišine. Prošle godine, kako prenosi saradnik GA Leri Lodon, dva preživela člana prvobitne postave rešila su da povrate svoje mesto na samom vrhu muzičke scene.

Svetska turneja grupe «The Who» obožavaocima pruža sentimentalno putovanje kroz nezaboravne pesme ovog benda. Medjutim, uz mešavinu starih hitova i novih pesama, turneja je okončala 25-godišnje čekanje na inspiraciju, i spojila suprostavljene vizije dvojice preživelih osnivača grupe – pevača Rodžera Doltrija i tekstopisca Pita Taunsenda.

«Doltri je takoreći naš «advokat». On sa sobom nosi imidž grupe Who kao brenda, i možda je veći obožavalac od mene. Ja se ponašam kao «insajder», i vidim našu grupu gotovo kao umetničku instalaciju, ne kao Bitlse, Stonse, Dženesis, Polis ili Brusa Springstina. Vidim «The Who» kao grupu sa funkcijom koja se u potpunosti izražava kroz publiku.»

«Volim ovaj bend. Ja sam zadužen za opšti utisak, Rodžer na sebi nosi svirku, i kada smo zajedno zaključili da imamo dovoljno pesama, znali smo da imamo album. Čekali smo na njega 25 godina» ističe Pit Taunsend.

Doltri dodaje da Taunsend i on nastavljaju da proizvode energiju koja definiše «The Who.»

«Mi smo rokenrol bend. Za mene, to znači živi nastup. Snimanje je jedna stvar. Industrija ploča sa kojom smo mi odrastali više ne postoji, zato su nama preostali koncerti u velikim halama i sjajno je što možemo da ih držimo. Na tim živim nastupima nas dvojica stvaramo energiju koja je suština grupe «Who». Ona je uvek fantastična, i uvek je prisutna», kaže Doltri.

Gde god da odu, The Who privlače četiri generacije fanova koji se još sećaju buntovničkih činova kakve su bili razbijanje gitara i pojačala na bini. Taunsend kaže da je bend opstao mimo kratkoročnog umetničkog projekta u čijem cilju je osnovan, jer mu je pomogao da otkrije svoje kvalitete kao muzičara.

«Bend je trebalo da bude veoma, veoma kratkog veka. Mi smo sebe videli kao prethodnicu panka. Mislili smo da ćemo trajati možda godinu, godinu i po dana, a onda se bukvalno dići u vazduh, kao što umalo nismo uradili u TV šou Smothers Brothers krajem 60-ih.»


«Ali ono što se desilo je da sam shvatio da bolje radim kao tekstopisac nego kao moderni umetnik u grupi Who. Drugim rečima, postao sam manje pretenciozan i izveštačen u svom pristupu. Ali u tom trenutku je razbijanje gitara već postalo simbolični gest. Postalo je izraz nečega, možda, ako to poredjenje nije previše nategnuto, možda bunta protiv materijalizma. Kao deca i mladi, čeznete za nekom odredjenom igračkom, za odredjenim autom, gitarom... Svi prodjemo kroz to. Zato smo došli do stadijuma gde sam mogao da kažem – «Hej, ovo je gitara, ali ono što je zaista bitno je činjenica da sam ovde, da sam živ, i slobodan.» I tako smo mi prošli kroz nekoliko faza sa razbijanjem gitara a ja to više ne radim,» priča Pit Taunsend.

Turneja grupe «Who» je sve samo ne nostalgično putovanje u prošlost, s ozbirom da su zastupljene pesme sa novog albuma «Endless Wire», koji je snimljen prošle godine.

«Lepo je svirati neke nove pesme, kao i stare pesme. Mi odajemo počast tim starim stvarima, a čak i nove pesme su prerušena proslava starih. Uspeh novih pesama je delimično u tome što su zasnovane na tradiciji «The Who», na muzici koju smo pisali u većem delu svoje karijere», zaključuje Pit Taunsend.

XS
SM
MD
LG