Linkovi

UN: Blizu milion Iračana pobeglo od nasilja u susednu Siriju


Ujedinjene nacije procenjuju da je blizu milion Iračana pobeglo od nasilja u susednu Siriju i da 30 do 40 hiljada novih stiže svakog meseca. U poredjenju sa drugim zemljama u regionu, Sirija sprovodi politiku otvorenih vrata za izbeglice, ali mnogi Iračani strahuju da bi uskoro mogla da uvede restrikcije, uključujući deportaciju.

Nekoliko stotina Iračana okupilo se oko ulaza u agenciju Ujedinjenih nacija za izbeglice u Damasku - gnevni, uplašeni i često očajni. Većina su sunitski Muslimani. Neki su tu već mesecima ili duže, drugi su pridošlice. Medju okupljenima su mladi i stari, muškarci i žene, sa nekoliko male dece.

Predstavnik agencije UN-a za izbeglice u Siriji, Lorens Joles, kaže kako razume gnev i zabrinutost izbeglica.

”Okolnosti postaju daleko teže i nije više slučaj da svi koji dodju mogu da ostanu bez velikih problema. Izgleda da su uvedeni vrlo strogi propisi.“

Joles kaže da Sirijci izgleda počinju da strožije sprovode postojeće propise kako bi osujetili plimu nadolazećih izbeglica. U početku, kaže on, svi su bili dobrodošli. Iračani su mogli da dodju dobiju vizu na tri meseca, i da je lako obnove na još tri meseca prelaskom granice u Irak i povratkom istog dana. Sada se pridošlicama izgleda daje viza na samo 15 dana i oni moraju da idu u imigracionu službu. Mnogima se kaže da moraju da se vrate u Irak na mesec dana pre no što ponovo podnesu molbu, čak i onima koji su tu već duže vreme. To, ističe Joles uzrokuje veliko nezadovoljstvo:

”Oni su ovde, misle da su bezbedni, deca im možda idu u školu. Neki od njih su bolesni, ili su žrtve torture, tu su sve moguće vrste očajnika, koji moraju da se vrate u Irak na mesec dana da bi se zatim ponovo suočili sa istom nesigurnošću i problemima, u pokušaju da se vrate i u nadi da će im biti dopušteno da ostanu.“

Joles kaže da je Sirija visoko ocenjena zbog politike otvorenih vrata, ali dodaje da je priliv izbeglica ozbiljno potkopao vladinu sposobnost da obezbedi sredstva za njih i sopstveni narod, posebno u oblastima zdravstva i obrazovanja. Ali to objašnjenje ne umiruje izbeglice okupljene ispred zgrade. Neki, poput Zeinabe al Malaha, okrivljuju Amerikance za ono što im se desilo.

”Kuda da idem? Pitam gospodina Buša kuda da idem i šta da radim.“

Ona je pre sedam meseci došla u Siriju sa mužem i troje dece. Kaže da je pobegla iz Badada zbog toga što je šiitska milicija pretila da će ih ubiti. Njen muž je doživeo moždani udar i delimično je paralizovan, a deca tek treba da podju u školu u Siriji. Ništa od ovoga ne bi se desilo, kaže ona, da Amerikanci nisu izvršili invaziju.

”Da li će nas predsednik Buš primiti u Sjedinjene Države? Da li će nas primiti u svoju zemlju radi bezbednosti naše dece i naše porodice? Kuda da idem?“

Gnev izbeglica najčešće je pomešan sa strahom i tugom, - strahom da će, ako se vrate u Irak biti ubijeni, i tugom zbog toga što nemaju mnogo nade da će se uskoro bezbedno vratiti kućama.

XS
SM
MD
LG