Britanski general Ser Rupert Smit, koji je služio kao zamenik vrhovnog komandanta NATO-a od 1999. do 2002, i bio komandant mirovnih snaga UN u Bosni i Hercegovini 1995, nalazi se u poseti SAD radi promovisanje svoje knjige “U kojoj meri koristiti vojnu silu--umetnost vodjenja rata u modernom svetu.” Na pitanje našeg kolege Branka Mikašinovića, da li ograničena vojna akcija može da ostvari odredjene političke ciljeve, kao što je to bio slučaj u Bosni ili na Kosovu, general je rekao.
Rupert Smit: To se može postići, ukoliko su vojni i politički ciljevi odredjene i istovetne prirode, kao što je to bio slučaj u Bosni i na Kosovu. Akcije UN i NATO-a su krajem 1995. godine u Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu, doprinele okončanju lokalnih sukoba i postizanju Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma, što je bio politički cilj. Ograničena vojna akcija je bila usmerene na oblikovanje političke solucije.
Glas Amerike: Da li je cilj vojne akcije uvek pobeda, ili neka druga opcija?
Rupert Smit: Cilj svake vojne akcije je pobeda. Medjutim, ako direktno ne povežete vojnu akciju sa političkim ciljem, vi možete da budete pobednici u nizu bitaka, a da izgubite rat jer nije sasvim jasna politička solucija za koju se borite, kao što je to sada slučaj na Blikom istoku.
Glas Amerike: Da li smo na putu vodjenja samo vojnih operacija, ali ne i ratova, i kakve je razlika izmedju ta dva koncepta?
Rupert Smit: To pitanje nam pokazuje do kolike je promene došlo u razvoju koncepta ratovanja. U ratovima od početka industrijske revolucije do početka doba informatike rešavli smo političke probleme upotrebom sile, a sada vodimo vojne operacije, brzog, ali intenzivnog i manjeg obima, kao podršku postizanju političkog rešenja, koje bi moglo da bude diplomatske, ekonomske, ili neka druge prirode.
Glas Amerike: Vojno suočavanje sa manjim zemljama, kao što su Bosna, Srbija ili Irak je jedna stvar, ali je savim druga potencijalno suočavanje sa novim supersilama, kao što je Kina?
Rupert Smit: Kao što znate, od kraja drugog svetskog rada do 1990-te, imali ste dve sučeljene super sile, SAD i Rusiju, sa pratećim vojnim alijansama. Ali u periodu od skoro 50 godina, nisu ušle u vojni sukob. Imali smo dug period konfrontacije, ali na kraju su NATO i zapadni svet trijumfovali: ne na bojnom polju, već promenom mišljenja i stava najpre u nekim zemljama Varšavskog pakta, a zatim i u Sovjetskom Savezu. Dakle, političko rešenje u modernom svetu jeste prva opcija, a vojni kurs poslednja. Vojna sila se sada koristi da bi se stvorili uslovi za preoblikovanje konfrontacionog stava u vašu korist. Često puta se, na primer, vojne formacije razmeštaju radi prikazivanja vojne moći, ali se ne koriste, a time se menja mišljenje aktera gde bi potencijalni konflikti mogli da izbiju. To je vojni model budućnosti --koristiti silu simbolično, indirektno, insinuacijama kao orudje ubedjivanja. Naši neprijatelji znaju koliko smo moćni i izbegavaće konfrontaciju i opredeliti se za kooperaciju.