Mada je svetska pažnja mahom bila usmerena na Irak u 2006, ni njegov sused na istoku nije bio neinteresantan. Iran je pokrenuo nuklearni program tvrdeći da ima mirnodopske svrhe, dok kritičari smatraju da je proizvodnja nuklearnog oružja istinski cilj.
Iranski zvaničnici uklonili su pečat UN sa svog nuklearnog postrojenja u Natanu prošlog januara, a u aprilu je predsednik Mahmud Ahmadinedžad ponosno saopštio da je Iran uspešno obogatio manju količinu uranijuma. Iako je količina obogaćenog uranijuma koju je Iran proizveo u 2006. daleko manja od one koja je potrebna za proizvodnju nuklearnog oružja, taj potez je, ipak, izazvao veliku medjunarodnu zabrinutost. Pregovarači Evropske Unije pokrenuli su inicijativu kako bi ubedili Iran da zaustavi obogaćivanje uranijuma, a predsednik Buš je ponudio da se -- suprotno dugogodišnjoj američkoj politici -- pridruži evropskim zemljama u direktnim razgovorima sa Iranom ukoliko Teheran prekine obogaćivanje uranijuma.
«Nadam se da će oni izabrati ono što većina slobodnog sveta želi od njih: nije im potreban program za oružje; nije im potrebna izolacija iranskog narod; nije potrebno da nastave nepopustljivost koja dolazi iz želje za nuklearnim oružjem.»
Medjutim, ove ponude bile su odbačene u Teheranu. Iran je i dalje demantovao tvrdnje da pravi nuklearno oružje i nastavio da insistira da nuklearnu energiju želi da koristi samo u mirnodopske svrhe. Savet bezbednosti UN pozvao je 31. jula Iran da suspenduje obogaćivanje uranijuma u roku od 30 dana, ali nije odredio kaznu ukoliko Teheran odbije da se povinuje zahtevu. Bivši američki sekretar za odbranu Vilijem Koen izjavio je za Glas Amerike da rezolucija UN, koja nije potkrepljena akcijom, neće odvratiti Iran.
«Usvajanjem zakona ili rezolucija koji se ne sprovode, samo izazivate neposstovanje prema tim merama. Zato smatram da je veoma važno za Rusiju i Kinu, koje se slažu da Iran ne bi trebalo da ima nuklearno oružje, da otvoreno podrže signale o primeni rezolucije.»
Tokom godine, Sjedinjene Države su se trudile da dobiju podršku u Savetu bezbednosti za tvrdje sankcije. Medutim, to su sprečile Rusija i Kina, koje imaju značajnu trgovinsku razmenu i investicije sa Iranom. Kenet Kacman , analitičar u Kongresnoj istraživačkoj sluzzbi kaže da iransko sporo napredovanje u nuklearnom razvoju ide na ruku oponentima strožijih sankcija.
«Nema jedinstva o tom pitanju. Iranski nuklearni progres se izgleda usporio, što smanjuje hitnost tog pitanja i omogućava Rusiji i Kini da kažu: Zašto da sada kažnjavamo Iran kad nije prešao liniju kada bismo mogli da kažemo da definitivno ima ambicije za nuklearnim oružjem».
Neki analitičari zagovarali su vojne udare na Iran kako bi se uništio njegov nuklearni program. Vejn Vajt, bivši analitičar Državnog sekretarijata za obaveštajne aktivnosti, sada u Biskoistočnom institutu, kaže da bi to bilo gore nego da se Iran domogne nukelarnog oružja.
«U regionu gde izgleda da ni jedna dobra opcija ne postoji po bilo kom pitanju, zaista mislim da vojni bili bi mnogo gori, prema mom mišljenju, od toga da Iran zaista stekne nuklearno oružje. Ne mislim da bi Iran, uprkos svojoj retorici, ispalio jednu ili dve nuklearne naprave u pravcu Izraela, izazivajući tima kontranapad koji bi mogao da ga uništi».
Iranska tvrda pozicija dolazi većim delom od, kažu analitičari, njegovog čvrstorukaškog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Krajem ove godine Iran je bio domaćin konferencije na kojoj je izrazzena tvrdnja da se Holokaust nikada nije desio, što je izazvalo medjunarodnu osudu i prezir.