Linkovi

Istorija Dana zahvalnosti, jednog od omiljenih američkih praznika


U četvrtak Amerikanci obeležavaju jedan od svojih omiljenih praznika – Dan zahvalnosti. Praznik obično podrazumeva obilnu večeru sa porodicom i prijateljima, koja počinje molitvom i izražavanjem zahvalnosti za blagodeti života. Tradicija Dana zahvalnosti zasnovana je na gozbama u vreme žetve u mnogim kulturama – a posebno na takozvanom prvom Danu zahvalnosti, u kolonijalnom Masačusetsu.

Priča počinje jednog hladnog dana pozne jeseni 1621. kada je pedesetak engleskih doseljenika, takozvanih «pilgrima», koji su jedva preživeli prvu zimu u Novom svetu, posle žetve pozvalo na gozbu svoje susede – Indijance iz plemena Vampanog. Ta lepa priča, prenošena s kolena na koleno, daje posebnu toplinu ovom omiljenom porodičnom prazniku.

Medjutim, prema kustosima Plimutske plantaže – muzeja koji se nalazi u istom naselju gde su pilgrimi i Indijanci proslavili prvu žetvu pre više od tri stotine godina – priča o Danu zahvalnosti je puna mašte i preterivanja. Pre svega, dogadjaj se verovatno odigrao u oktobru, bliže vremenu žetve kukuruza. Ketlin Kertin, istoričar Plimutske plantaže, kaže da se oko 90 Indijanaca – a nema podataka o tome da su gozbi prisustvovale Indijanke – okupilo i gostilo sa pilgrimima čitava tri dana.

Pilgrimi su bili verski separatisti, potomci Puritanaca, sekte strogih i pobožnih ljudi, koji verovatno nisu bili skloni priredjivanju raskošnih zabava.

«To su bili vrlo pobožni ljudi, u veoma pobožno vreme. Ali kako su došli iz vesele stare Engleske, ispijanje piva i vina, i proslave su takodje bili deo njihovog života. Nisu bili grupa potpuno «operisana» od životne radosti, to je sigurno».

Oskudni zapisi o gozbi iz 1621. godine pominju živinu na jelovniku, ali Ketlin Kertin kaže da su to verovatno bile guske i patke, svakako ne ugojene domaće ćurke, poput onih koje američke porodice pune i peku ovih dana. A možete slobodno da zaboravite i na crteže prvog Dana zahvalnosti – na kojima se vide dugi stolovi prepuni hleba, pita od bundeve i sosa od brusnica.

«Englezi su znali za brusnice, a Vampanoag Indijanci su ih jeli. No, nisu imali dovoljno šećera da ih pretvore u sos. Bundeve su bile na raspolaganju ali su male šanse da su pravili pite od njih, s obzirom da nisu imali pšenično brašno i rerne neophodne za tako nešto.»

Linda Kumbs, takodje istoričar Plimutske plantaže, kaže da su Indijanci ustrelili pet jelena kao svoj doprinos gozbi, ali da, nasuprot legendi, nisu doneli kukuruz kokičar, jer ta vrsta nije postojala u Masačusetstu tog vremena. Kumbs takodje dodaje da nisu nosili komplikovane i kitnjaste perjanice kao neka druga plemena, već je njihova nošnja bila jednostavna i praktična. Ova istoričarka razotkriva jednu još veću zabludu u vezi sa Danom zahvalnosti.

«Čitav mit je da su Indijanci poželeli dobrodošlicu Englezima na svojoj zemlji, da su jeli ćuretinu i živeli srećno do kraja života i da je tako bilo od prvog Dana zahvalnosti. Čitav taj koncept podrazumeva da su starosedeoci dobrovoljno i radosno prihvatili kolonizaciju. To nije bilo tako ni onda, niti je to slučaj sada.»

Savez izmedju pilgrima i plemena Vampanoag trajao je pedesetak godina pre nego što je prekršeno primirje, i došlo do borbi i krvoprolića.

Još jedna predstava o Danu zahvalnosti je sasvim neuskladjena sa realnošću. Možda ste videli crteže ljudi u odeći pilgrima – finim kaputima, uglačanim cipelama i krutim šeširima sa širokim obodom. U 17.veku, samo bogataši su se oblačili tako formalno. Pilgrimi, koji su se borili za opstanak, nosili su kape od dabrovine i kapute od jelenske kože. A posle prve godine koju su proživeli u Americi, verovatno su bili zahvalni što su imali i tu odeću, i što su uopšte – živi.

XS
SM
MD
LG